Да се чува, да се памти, да се не заборави! Једно време, један тим, један Раднички, чувени „Реал са Нишаве”, који је те 1982. био полуфиналиста Купа УЕФА. Успомену на нека лепша времена „кад је Европа стрепела”, како рече капитен те генерације Радничког Милован Дрда Обрадовић у својој књизи, чувају управо ветерани нишког суперлигаша. Чувају, славе и не дају да се заборави. Тог 7. априла 1982. године на Чаиру „пао” је славни Хамбургер, а пре њега редом Наполи, Грасхоперс, Фејенорд, Данди јунајтед.
- Утакмицу против Хамбургера назвао сам „Без репризе”. Надамо се да ће неко једнога дана поновити оно што смо ми урадили. Ми смо партијама у тим европским такмичењима оставили неизбрисиви траг у фудбалу. Погодак и утакмица трајне су успомене. Кренуо сам са наше половине, прошао сам целу њихову екипу и пласирао лопту у гол. Одлично памтим и погодак Санида Бегановића, који већ дуго није са нама. Нажалост, напустили су нас многи саиграчи, али ми их не заборављамо и чувамо успомену на њих. Били смо прави тим и играли смо фантастично. Не смемо да заборавимо да је Хамбургер идуће године у Риму постао првак Европе. Победили смо екипу будућег шампиона - говори са осмехом и сетом у гласу капитен Милован Обрадовић.
Ова победа сваке се године изнова слави, не обележава, подвлаче играче из те генерације. По традицији ветерани заједно излазе на терен, уз неизоставне шале и смех, и наравно међусобно „пецкање”.
- Ми се увек организујемо, окупимо и радо сетимо тих дана. Ниш је град са великом спортском традицијом, много омладине. Зато не сме да се заборави оно што је овај стадион доживео, а то је та велика победа у полуфиналу Купа УЕФА. Ова западна трибина, увек је била пуна, као и остале. Памтим кад су упаљени рефлектори, кад смо добили семафор, све су то заслуге ове наше генерације – додаје Обрадовић.
Остаће још упамћено да је славни Хамбургер тада имао петорицу немачких репрезентативаца у тиму. Изабраници тренера Душана Дуце Ненковића: Миленковић, Гавриловић, Обрадовић, Бојовић, Војиновић, Дризић, Стојиљковић, Ђорђевић, Николић, Станковић, Алексић, Радосављевић, Бегановић за то нису марили. Играли су за себе, грб, част, клуб, историју.
- Кад се нешто памти више од четири деценије значи и да је нешто вредело. Нажалост, ниједна генерација није успела да то понови, иако бих ја желео да нас неко превазиђе. Можда нисмо били најлепша, али јесмо најуспешнија генерација у 100 година дугој историји клуба. Говоримо, четири деценије, вртимо исту причу, али то је успех који мора да се сачува од заборава. Ми никад нисмо освојили првенство или Куп Југославије, два пута били смо трећи, једном четврти, али верујте то је већи успех него када бисмо сада били прваци државе. Играли смо против сплитског Хајдука, загребачког Динама, Ријеке, Сарајева, Жељезничара, Партизана, Звезде, Војводине и поред тих екипа је требало изборити место које води у Европу – подсетио је Миодраг Реџа Стојиљковић.
БЕГАНОВИЋ И ОБРАДОВИЋ ЗА ПОБЕДУ
У првом полуфиналном мечу Купа УЕФА на Чаиру Раднички је савладао Хамбургер са 2:1. То је био, и остао, један од највећих догађаја за југословенски фудбал.
Повео је нишки тим голом Санида Бегановића, изједначио је Фон Хесен, да би онда, након продора, капитен Милован Обрадовић постигао победоносни гол.
Неизвесности није било у реваншу, Хамбургер је славио са 5:1.
ТРИБИНЕ ЧАИРА МАЛЕ
Сведоци успеха нишког тима говоре да је стадион „Чаир” био мали да прими све оне који су хтели да подрже Раднички. Меч полуфинала пратило је 25.000 гледалаца. Данас је толико навијача тешко видети и на неким мечевима које игра репрезентација Србије, а кад је у питању Суперлига толику посету има само вечити дерби.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
