Милан Лучић: Волео бих да донесем Стенли куп у Србију

Лучић је 2011. године са Бостоном освојио Стенли куп, трофеј намењен прваку НХЛ лиге. Према правилима лиге, сваки играч шампионског тима има право да један дан трофеј носи са собом, а Лучић га је однео у српску православну цркву у родном Ванкуверу.

– Однео сам Стенли куп у српску цркву у Ванкуверу, то је било важно и мени и породици, а знам да је значило целој српској заједници у граду. Нема много наших људи који су освојили Стенли куп, посебан је осећај када видиш тај пехар – рекао је Лучић Танјугу.

Он је допутовао у Србију на венчање брата Милана, а претходни пут у Србији је боравио 1998. године. Његов отац је пореклом из околине Сарајева, у Ванкувер је дошао 80-тих година прошлог века, а мајка је дошла у тај град када је имала две године.

– Увек сам имао жељу да дођем у Србију, али није било времена. Пре три године смо освојили Стенли куп, па сам имао обавезе, а потом ми је жена била трудна. И сада да није братове свадбе не бих ни стигао. Волео бих да могу да долазим чешће и да остајем дуже у Србији. Можда бих једном стварно могао да донесем и Стенли куп у Србију.

Због повреде леве руке Лучић није тренирао у претходном периоду, али ће, како је истакао, спремно дочекати почетак припрема 16. септембра.

Лучић је признао да је велики љубитељ свих спортова, а када је тенис у питању, без премца је, према његовом мишљењу, Новак Ђоковић.

– Волим да гледам Ђоковића, чак сам у суботу био у Лондону и купио карте за финале, али на крају је дошло до неких проблема и нисам отишао на меч. Увек браним Ђоковића, чак и од момака који играју у Бруинсима. Раније им је сметало што превише тапка лоптицу пре сервиса. Ипак, временом, како је дошао до првог места и они су престали да га критикују јер виде да је најбољи – уз осмех је објаснио Лучић.

Бостон је један од америчких градова са најбогатијом спортском традицијом, а Лучић каже да прати, када стигне НФЛ екипу Њу Ингланд Пејтриотсе, Ред Соксе у Бејзболу и Селтиксе у кошарци. Додао је и да му је било драго што је својевремено, док су играли за Селтиксе, имао прилику да упозна Шекила О Нила, али и Сашу Павловића.

Претходних дана, како је рекао, уживао је гледајући утакмице Светског првенства у фудбалу.

– Нисам много гледао фудбал раније док сам као клинац тренирао хокеј, али сада имам више времена. Гледам Мундијал, наравно ту је и Лига шампиона. Има неколико саиграча у Бостону који воле фудбал, са њима гледам утакмице и причамо томе. Навијам за тимове где има наших, раније је то био Манчестер Јунајтед, ту је Челси, Манчестер Сити. Било ми је симпатично када су Коларов и Настасић по освајању титуле у Премијер лиги прославили уз мајице на којима је писало Србија до Токија.

Лучић је објаснио да би волео да помогне популаризацији хокеја у Србији, иако је то скуп спорт. Према његовим речима, Србија је мала, али талентована нација за све спортове. Своју шансу за славу на репрезентативном нивоу види у селекцији Канаде.

– Имам шансу да заиграм за Канаду, имаћу 29 година на следећим Олимпијским играма. Ту је и Светско првенство, била би ми част да заиграм за Канаду, јер се ради о најбољој хокејашкој селекцији на свету – закључио је Лучић.

Он је имао кратку епизоду и у свету музике пошто се појавио у споту за песму „Гоинг оут ин стyле” познатог бостонског панк бенда Дропкицк Мурпхyс, али је признао да то није врста музике коју најчешће слуша.

– Они су веома популарни, сваке године учествују на концертима за Дан Светог Патрика у Бостону. Био сам на тим концертима и увек се добро проводио. Ипак, највише слушам хип-хоп, српску музику и, генерално, оно што пуштају на радио станицама. Добро сам се спремио за братову свадбу, научио сам неколико песама, али сигурно нећу сам да се ухватим микрофона – уз осмех је закључио Лучић.