„Најбоље сам играо против Звезде и Партизана“

Радослав Самарџић је пример да се не мора играти само у Црвеној звезди или Партизану за успешну каријеру. Он је преко Војводине стигао до циља. Међутим, из више разлога, већ неколико година, некадашњи крилни нападач није у најпопуларнијем спорту.

Био је играч каквог су тренери волели да виде у својој екипи. Оставио је дубоке трагове у Војводини,  Холандији, играо је и за репрезентацију СР Југославије.

- Рођен сам у Оџацима, а одрастао у Каравукову. Мој отац је био тренер и приметио је таленат у мени. Након основне школе отишао сам у Раднички из Сомбора. У то време, у доба СФРЈ, имао је једну од најбољих школа фудбала у северној српској покрајини. Били смо одмах иза Војводине. Скоро сваки пут у финалу за покрајинског првака играли су Војводина и Раднички из Сомбора. Дакле, имао сам ту срећу да ме тренира и да ме едукује ентузијаста и тренер тог времена Велимир Шаргић, оспособио је велики број играча који су играли широм Европе. То је био изузетно леп период мог живота. У то време Раднички из Сомбора је тако функционисао да је нас осам или девет имало обезбеђен смештај у Дому ученика „Иван Парчетић”. Имали смо тамо три оброка, то нам је било као стипендија.

Самарџић сматра да су садашњи клинци у фудбалу „осакаћени” јер им се не пружа оно што је њему у детињству.

- Тај период је раздобље мог живота и фудбалског развоја у Сомбору које је за незаборав. Касније сам почео да играм за први тим. То је била Војвођанска лига или трећи ниво такмичења у СФР Југославији. Дебитовао сам са 17 година. То је најлепши период моје каријере.

Радослав је 17. октобра 1970. Иако Самарџић не држи превише до звезда, о Вагама се често може чути оно најлепше.

- Тако многи кажу, али имамо и ми неких мана. Кажу да често вагамо, да смо доста неодлучни. Некада смо сувише ноншалантни, живот сматрамо као игру, а не као обавезу. Међутим, мени су неки објашњавали да су људи рођени у том знаку доста добри људи.

Ранији ас говори пуних уста о Каравукову:

- Некада је у Каравукову, месту од 7.500 становника, у разреду било 90 ђака. На стадиону по 30 дечака. Утакмице је гледало по три или четири хиљаде људи. Данас је у разреду 22 првака, а у селу је око 4.000 становника. Дошло је до осипања, миграције. Данас имају проблем у Полету да саставе селекцију од 16 играча, па се доводе играчи са стране. Каравуково се доста уназадило.

Самарџић је стигао је у Војводину 1990, годину дана након освајања друге титуле шампиона Југославије. Затекао је део шампионског тима.

- Дошао сам у зимској паузи кад су Новосађани били јесењи прваци. Тада сам играо у првом тиму Радничког из Сомбора. Нису ме одмах регистровали у Војводини пошто сам завршавао средњу школу и из тих разлога остао сам још шест месеци у Сомбору. Међутим, ишао сам са Војводином на зимске припреме у Француску. Трајале су 17 дана и било је јако лепо искуство за мене младог играча. Играо сам утакмице против Оксера, Пари Сен Жермена, Бреста... Тада ми је најбољи фудбалер у Француској са наших простора Сафет Сушић поклонио дрес након утакмице. На лето сам дошао у Војводину коју је тренирао Љупко Петровић. Били су ту Милош Шестић, Славиша Јокановић, Синиша Михајловић и други.

Међу Новосађанима је Самарџић провео пет сезона,  одиграо је 124 утакмице, постигао 44 гола.

- Тешко ми је да се одлучим за најдражи гол. Сваки погодак против Црвене звезде и Партизана имао је вредност. Чак су ме саиграчи зезали да сам најбољи у дуелима са најтежим ривалима. Најлепши гол дао сам против Сутјеске у Никшићу, лоб ударац са пола терена, али нико га није снимио. Права штета.

Радослав је осетио снагу и значај лиге оне велике и заједничке земље. Тада је све било некако другачије, боље, лепше.

- Лига нам је била далеко квалитетнија, клубови много организованији. Велика пажња пружала се младим играчима, формирању у здраве личности. Да деца буду успешни ђаци. Имали су стипендије, добру исхрану. У последњих десетак година или више, нисам чуо да се то дешава. Онај ко је формиран као здрава личност има већу шансу да успе у спорту.

Инострану каријеру Самарџић је градио у Холандији носећи дресове Волендама, Херенвена, Фејенорда и РКЦ Валвајка.

- Било је прелепо. Тамо је фудбал испред многих ствари. У малим местима су базе фудбала. Све се ради да инфрастурктура буде доступна, да деца почну да се баве фудбалом. Терени су јако добри, игра се нападачки, најчешће у систему 4-3-3. Холанђани стварају добре младе играче. Репрезентација им константно игра на високом нивоу.

У последње четири године Самарџић није је у фудбалу.

- Радио сам пар година као скаут за холандске клубове. Сви моји некадашњи саиграчи раде у тим клубовима као скаути и тренери и врло често су долазили код нас да прате наше играче. Тако сам и ја одрађивао део тог посла, а био сам и тренер у једном новосадском клубу и тамо сам провео две године. Клубови у Србији у задње време су у јако лошој ситуацији финансијски, стручно, кадровски. Суштински се ствари не поправљају, па нам фудбал тоне. Деца су нам јако талентована, хоће да уче, али стање око ФС Србије и клубова је јако лоше и деца то све боље од нас виде.