„Najbolje sam igrao protiv Zvezde i Partizana“

Radoslav Samardžić je primer da se ne mora igrati samo u Crvenoj zvezdi ili Partizanu za uspešnu karijeru. On je preko Vojvodine stigao do cilja. Međutim, iz više razloga, već nekoliko godina, nekadašnji krilni napadač nije u najpopularnijem sportu.

Bio je igrač kakvog su treneri voleli da vide u svojoj ekipi. Ostavio je duboke tragove u Vojvodini,  Holandiji, igrao je i za reprezentaciju SR Jugoslavije.

- Rođen sam u Odžacima, a odrastao u Karavukovu. Moj otac je bio trener i primetio je talenat u meni. Nakon osnovne škole otišao sam u Radnički iz Sombora. U to vreme, u doba SFRJ, imao je jednu od najboljih škola fudbala u severnoj srpskoj pokrajini. Bili smo odmah iza Vojvodine. Skoro svaki put u finalu za pokrajinskog prvaka igrali su Vojvodina i Radnički iz Sombora. Dakle, imao sam tu sreću da me trenira i da me edukuje entuzijasta i trener tog vremena Velimir Šargić, osposobio je veliki broj igrača koji su igrali širom Evrope. To je bio izuzetno lep period mog života. U to vreme Radnički iz Sombora je tako funkcionisao da je nas osam ili devet imalo obezbeđen smeštaj u Domu učenika „Ivan Parčetić”. Imali smo tamo tri obroka, to nam je bilo kao stipendija.

Samardžić smatra da su sadašnji klinci u fudbalu „osakaćeni” jer im se ne pruža ono što je njemu u detinjstvu.

- Taj period je razdoblje mog života i fudbalskog razvoja u Somboru koje je za nezaborav. Kasnije sam počeo da igram za prvi tim. To je bila Vojvođanska liga ili treći nivo takmičenja u SFR Jugoslaviji. Debitovao sam sa 17 godina. To je najlepši period moje karijere.

Radoslav je 17. oktobra 1970. Iako Samardžić ne drži previše do zvezda, o Vagama se često može čuti ono najlepše.

- Tako mnogi kažu, ali imamo i mi nekih mana. Kažu da često vagamo, da smo dosta neodlučni. Nekada smo suviše nonšalantni, život smatramo kao igru, a ne kao obavezu. Međutim, meni su neki objašnjavali da su ljudi rođeni u tom znaku dosta dobri ljudi.

Raniji as govori punih usta o Karavukovu:

- Nekada je u Karavukovu, mestu od 7.500 stanovnika, u razredu bilo 90 đaka. Na stadionu po 30 dečaka. Utakmice je gledalo po tri ili četiri hiljade ljudi. Danas je u razredu 22 prvaka, a u selu je oko 4.000 stanovnika. Došlo je do osipanja, migracije. Danas imaju problem u Poletu da sastave selekciju od 16 igrača, pa se dovode igrači sa strane. Karavukovo se dosta unazadilo.

Samardžić je stigao je u Vojvodinu 1990, godinu dana nakon osvajanja druge titule šampiona Jugoslavije. Zatekao je deo šampionskog tima.

- Došao sam u zimskoj pauzi kad su Novosađani bili jesenji prvaci. Tada sam igrao u prvom timu Radničkog iz Sombora. Nisu me odmah registrovali u Vojvodini pošto sam završavao srednju školu i iz tih razloga ostao sam još šest meseci u Somboru. Međutim, išao sam sa Vojvodinom na zimske pripreme u Francusku. Trajale su 17 dana i bilo je jako lepo iskustvo za mene mladog igrača. Igrao sam utakmice protiv Oksera, Pari Sen Žermena, Bresta... Tada mi je najbolji fudbaler u Francuskoj sa naših prostora Safet Sušić poklonio dres nakon utakmice. Na leto sam došao u Vojvodinu koju je trenirao Ljupko Petrović. Bili su tu Miloš Šestić, Slaviša Jokanović, Siniša Mihajlović i drugi.

Među Novosađanima je Samardžić proveo pet sezona,  odigrao je 124 utakmice, postigao 44 gola.

- Teško mi je da se odlučim za najdraži gol. Svaki pogodak protiv Crvene zvezde i Partizana imao je vrednost. Čak su me saigrači zezali da sam najbolji u duelima sa najtežim rivalima. Najlepši gol dao sam protiv Sutjeske u Nikšiću, lob udarac sa pola terena, ali niko ga nije snimio. Prava šteta.

Radoslav je osetio snagu i značaj lige one velike i zajedničke zemlje. Tada je sve bilo nekako drugačije, bolje, lepše.

- Liga nam je bila daleko kvalitetnija, klubovi mnogo organizovaniji. Velika pažnja pružala se mladim igračima, formiranju u zdrave ličnosti. Da deca budu uspešni đaci. Imali su stipendije, dobru ishranu. U poslednjih desetak godina ili više, nisam čuo da se to dešava. Onaj ko je formiran kao zdrava ličnost ima veću šansu da uspe u sportu.

Inostranu karijeru Samardžić je gradio u Holandiji noseći dresove Volendama, Herenvena, Fejenorda i RKC Valvajka.

- Bilo je prelepo. Tamo je fudbal ispred mnogih stvari. U malim mestima su baze fudbala. Sve se radi da infrasturktura bude dostupna, da deca počnu da se bave fudbalom. Tereni su jako dobri, igra se napadački, najčešće u sistemu 4-3-3. Holanđani stvaraju dobre mlade igrače. Reprezentacija im konstantno igra na visokom nivou.

U poslednje četiri godine Samardžić nije je u fudbalu.

- Radio sam par godina kao skaut za holandske klubove. Svi moji nekadašnji saigrači rade u tim klubovima kao skauti i treneri i vrlo često su dolazili kod nas da prate naše igrače. Tako sam i ja odrađivao deo tog posla, a bio sam i trener u jednom novosadskom klubu i tamo sam proveo dve godine. Klubovi u Srbiji u zadnje vreme su u jako lošoj situaciji finansijski, stručno, kadrovski. Suštinski se stvari ne popravljaju, pa nam fudbal tone. Deca su nam jako talentovana, hoće da uče, ali stanje oko FS Srbije i klubova je jako loše i deca to sve bolje od nas vide.