Била је част играти са Милутиновићем и Шекијем

Богдан Турудија припада оној генерацији фудбалера који су позлатили историју ОФК Београда. Због остварених резултата, понашања на терену и изван њега, постали су Романтичари са Старе Карабурме. Турудија сада има 77 година, нека их буде још ко зна колико.

- Отишао сам 1976. отишао сам у Француску, па у САД, онда у Канаду, па у Белгију. Данас живим у Белгији, а одем и до Ријеке, у Хрватској. Тамо имам стан, и неколико пријатеља - прича Турудија.

Иза њега је дуга и плодна каријера. Играо је против Драгана Џајића, Слободана Сантрача или играо са њим, Јошка Скоблара, памте се и Боби Мур, Ђорђе Кинаља, Карлос Алберто, Герд Милер, Јохан Кројф, Франц Бекенбауер.

- Пре познате навале, играо сам са Милошем Милутиновићем и Драгославом Шекуларцем, чини се да је то било 1968. Дакле, ја, Милутиновић, Сантрач, Шекуларац и Петковић. То је интересантно зато што сам играо са три селектора: Милутиновићем, Сантрачем и Петковићем. То је детаљ који је вечно остао у успомени. Касније је дошла она навала Романтичара која је трајала седам година.

Богдан је рођен у Лозници 30. јуна 1948, али је каријеру започео у ОФК Београду и ту израстао у истинског аса. За Романтичаре“ одиграо је 274 такмичарске утакмице, постигавши значајан број голова. Турудија је шести играч клуба са Старе Карабурме по броју мечева.

- Рекордан број гледалаца од 30.000 и још 15.000 остало је испред капија на мечу против Партизана. За црно–беле бранио је Иван Ћурковић, завршено је 1:1. Ја сам постигао гол. Иначе, наш голгетер био је Сантрач, сви смо ишли на њега, био је најбољи стрелац у Југославији тада, али и ми остали смо умели дати голове када је важно. Драг ми је и гол у Прагу, у европском мечу, савладао сам чувеног Виктора. Лепе успомене.

Многи су редовно гледали утакмице ОФК Београда, а глумци су били најредовнији посетиоци: Љуба Тадић, Љубиша Самарџић, Милена Дравић, Драган Николић... И играчи су одлазили због њих у позориште.

- Љубиша Самарџић, наш Смоки, био је и председник нашег клуба. Долазили су да нас подрже, а онда смо ми одлазили да се реванширамо у Атеље 212. Тада је ОФК Београд био у моди, долазили су и навијачи Звезде и Партизана. Практично, београдски клуб. Романтика је све повезивала.

С радошћу Турудија прича о учинку у иностраним клубовима – Трои, Ентентеу, Окланд, Едмонтон и Намур.

- Друго је то време било. Прво војска, па чекање да одете у иностранство. Петковић и Киро Дојчиновски били су са мном у Француској. У Америци ми је председник био Милан Мандарић, а саиграч ми је био некадашњи Партизанов центархалф Благоје Пауновић. Част свему, најлепше моменте доживео сам у ОФК Београду.

И његово време нудило је своје идоле у спорту. И њему су појединци били пример, мера, звезда водиља.

- Мени је у оно време био на првом месту Јохан Кројф, играо сам против њега у САД. Ипак, Рајко Митић, Стјепан Бобек, поготово Милош Милутиновић, па мој велики пријатељ Јосип Скоблар.

Често Богдан Турудија понавља да је у ОФК Београду играо са Милошем Милутиновићем и Драгославом Шекуларцем. Не чуди, оба су непоновљиви.

- Ми смо 1966. победили Динамо са 6:2 и освојили Куп Југославије. Тада је Милутиновић био технико клуба. У иностранство су отишли Скоблар и Самарџић. Млади смо били Петковић и ја. Сезона 1967/68. била је лоша за нас и онда се Милутиновић активирао. Позвао је Шекија и извукли смо сезону. Када је 1969. дошао Гојко Зец, Шеки је отишао, Милутиновић је престао да игра, наступиле су за нас године консолидације.

Седамдесетих година окршаји против клубова „велике четворке” били су истинска посластица. Звезда против ОФК Београда није знала за тријумф пуних осам година. Романтичари су победили, на пример, Хајдук у Сплиту са 3:0.

- Кад говорим да нас Звезда није победила осам година, многи буду у чуду. У црвено-белом дресу Џаја, Жота Антонијевић, Војин Лазаревић... А у Сплиту је код Томислава Ивића било тешко радовати се. Ми смо победили са 3:0. То је био ОФК Београд. Међутим, умели смо изгубити од Сутјеске, Слободе, Олимпије.

Богдан није имао претеране ритуале, али волео је да одспава пола часа пре сваке утакмице.

- Тако сам увек радио, да се мало опустим. Не знам да ли је то ритуал или нека посебна навика.

Турудија увек бираним речима говори о Јошку Скоблару, а за Томислава Ивића сматра да је тренер највише класе:

- Част Ћири Блажевићу, али за мене је највећи тренер са екс-ју простора Томислав Ивић. Дружили смо се и у Белгији, пратио је често Луку Перузовића у Андерлехту. Одлично смо се познавали, био је испред свог времена.