Bila je čast igrati sa Milutinovićem i Šekijem

Bogdan Turudija pripada onoj generaciji fudbalera koji su pozlatili istoriju OFK Beograda. Zbog ostvarenih rezultata, ponašanja na terenu i izvan njega, postali su Romantičari sa Stare Karaburme. Turudija sada ima 77 godina, neka ih bude još ko zna koliko.

- Otišao sam 1976. otišao sam u Francusku, pa u SAD, onda u Kanadu, pa u Belgiju. Danas živim u Belgiji, a odem i do Rijeke, u Hrvatskoj. Tamo imam stan, i nekoliko prijatelja - priča Turudija.

Iza njega je duga i plodna karijera. Igrao je protiv Dragana Džajića, Slobodana Santrača ili igrao sa njim, Joška Skoblara, pamte se i Bobi Mur, Đorđe Kinalja, Karlos Alberto, Gerd Miler, Johan Krojf, Franc Bekenbauer.

- Pre poznate navale, igrao sam sa Milošem Milutinovićem i Dragoslavom Šekularcem, čini se da je to bilo 1968. Dakle, ja, Milutinović, Santrač, Šekularac i Petković. To je interesantno zato što sam igrao sa tri selektora: Milutinovićem, Santračem i Petkovićem. To je detalj koji je večno ostao u uspomeni. Kasnije je došla ona navala Romantičara koja je trajala sedam godina.

Bogdan je rođen u Loznici 30. juna 1948, ali je karijeru započeo u OFK Beogradu i tu izrastao u istinskog asa. Za Romantičare“ odigrao je 274 takmičarske utakmice, postigavši značajan broj golova. Turudija je šesti igrač kluba sa Stare Karaburme po broju mečeva.

- Rekordan broj gledalaca od 30.000 i još 15.000 ostalo je ispred kapija na meču protiv Partizana. Za crno–bele branio je Ivan Ćurković, završeno je 1:1. Ja sam postigao gol. Inače, naš golgeter bio je Santrač, svi smo išli na njega, bio je najbolji strelac u Jugoslaviji tada, ali i mi ostali smo umeli dati golove kada je važno. Drag mi je i gol u Pragu, u evropskom meču, savladao sam čuvenog Viktora. Lepe uspomene.

Mnogi su redovno gledali utakmice OFK Beograda, a glumci su bili najredovniji posetioci: Ljuba Tadić, Ljubiša Samardžić, Milena Dravić, Dragan Nikolić... I igrači su odlazili zbog njih u pozorište.

- Ljubiša Samardžić, naš Smoki, bio je i predsednik našeg kluba. Dolazili su da nas podrže, a onda smo mi odlazili da se revanširamo u Atelje 212. Tada je OFK Beograd bio u modi, dolazili su i navijači Zvezde i Partizana. Praktično, beogradski klub. Romantika je sve povezivala.

S radošću Turudija priča o učinku u inostranim klubovima – Troi, Ententeu, Okland, Edmonton i Namur.

- Drugo je to vreme bilo. Prvo vojska, pa čekanje da odete u inostranstvo. Petković i Kiro Dojčinovski bili su sa mnom u Francuskoj. U Americi mi je predsednik bio Milan Mandarić, a saigrač mi je bio nekadašnji Partizanov centarhalf Blagoje Paunović. Čast svemu, najlepše momente doživeo sam u OFK Beogradu.

I njegovo vreme nudilo je svoje idole u sportu. I njemu su pojedinci bili primer, mera, zvezda vodilja.

- Meni je u ono vreme bio na prvom mestu Johan Krojf, igrao sam protiv njega u SAD. Ipak, Rajko Mitić, Stjepan Bobek, pogotovo Miloš Milutinović, pa moj veliki prijatelj Josip Skoblar.

Često Bogdan Turudija ponavlja da je u OFK Beogradu igrao sa Milošem Milutinovićem i Dragoslavom Šekularcem. Ne čudi, oba su neponovljivi.

- Mi smo 1966. pobedili Dinamo sa 6:2 i osvojili Kup Jugoslavije. Tada je Milutinović bio tehniko kluba. U inostranstvo su otišli Skoblar i Samardžić. Mladi smo bili Petković i ja. Sezona 1967/68. bila je loša za nas i onda se Milutinović aktivirao. Pozvao je Šekija i izvukli smo sezonu. Kada je 1969. došao Gojko Zec, Šeki je otišao, Milutinović je prestao da igra, nastupile su za nas godine konsolidacije.

Sedamdesetih godina okršaji protiv klubova „velike četvorke” bili su istinska poslastica. Zvezda protiv OFK Beograda nije znala za trijumf punih osam godina. Romantičari su pobedili, na primer, Hajduk u Splitu sa 3:0.

- Kad govorim da nas Zvezda nije pobedila osam godina, mnogi budu u čudu. U crveno-belom dresu Džaja, Žota Antonijević, Vojin Lazarević... A u Splitu je kod Tomislava Ivića bilo teško radovati se. Mi smo pobedili sa 3:0. To je bio OFK Beograd. Međutim, umeli smo izgubiti od Sutjeske, Slobode, Olimpije.

Bogdan nije imao preterane rituale, ali voleo je da odspava pola časa pre svake utakmice.

- Tako sam uvek radio, da se malo opustim. Ne znam da li je to ritual ili neka posebna navika.

Turudija uvek biranim rečima govori o Jošku Skoblaru, a za Tomislava Ivića smatra da je trener najviše klase:

- Čast Ćiri Blaževiću, ali za mene je najveći trener sa eks-ju prostora Tomislav Ivić. Družili smo se i u Belgiji, pratio je često Luku Peruzovića u Anderlehtu. Odlično smo se poznavali, bio je ispred svog vremena.