Милошевићу ни богиње нису проблем: Једноставно, морамо у Европу

Већ више од једне деценије траје професионална каријера Марка Милошевића, чувара мреже крагујевачког Радничког 1923. У свет најпопуларније игре ушао је још као петогодишњак у Земуну, код тренера Драгана Шипке, како сам каже пошто га је мама пребацила преко ограде стадиона са којим се граничила кућа породице Милошевић.

- На почетку нисам био голман, већ у ондашње времне сам играо на позицији либера. До 12. године сам био на тој „петици”, играо сам и у неколико утакмица са репрезентацију Фудбалског савеза Београда. Околност да су у крају где сам живео, Горња варош, око мене били углавном голмани, зажелео сам и ја да се опробам међу стативама, буквално и кроз сузе тражећи да обучем дрес са бројем један. Сећам се да сам деби на голу имао против Колубаре из Лазаревца, тада сам мами писао поруку „број 1”, имао сам трему, спреман сам био пола сата пре свих. Утакмица се завршила нерешено 2:2, бранио сам 45 минута - сећа се првих корака један од најпоузданијих играча суперлигаша из шумадијске престонице.

Од меча са Лазаревчанима, кроз каријеру која и даље траје, Милошевић се опробао на великом броју терена, бранећи боје клубова из наше земље, али и Казахстана (Каспи и Асатана), Мађарске (Дебрецин), Босне и Херцеговине (Борац). У Србији је чувао мреже Вождовца, Напретка, Земуна, Смедерева, Радничког из Нове Пазове, Графичара...

- Освојио сам две титуле, по једну са Борцем и Астаном, а такође сам три пута био у финалним мечевима за куп, али нажалост без освојеног трофеја. Не могу да издвојим неки посебан детаљ за који бих рекао да ми је то највећи успех у каријери, он ће тек доћи. Поносан сам на себе што сам успео да се изборим са многим изазовима које сам имао током каријере. Навикао сам борим дајући максимум. Захваљујући фудбалу и спорту, упознао сам неке људе који ми много значе у животу, са којима ћу остати у нераскидивој вези.

Марко истиче да себе доживљава као верника, али не у неким фанатичним оквирима, трудећи се да заједно са породицом испоштује традицију православља.

- Увек сам тежио да Васкрс дочекам у кругу својих најближих. Имамо своје начине како празнујемо, али десило се да једне године кад сам играо у Казахстану нисмо могли да будемо на окупу. У тој ситуацији, супруга Јелена ме је адекватно снабдела бојама за јаја и свим ониме што је потребно у оваквим приликама. Тада је са мном био Стефан Букорац, као и Украјинац, Тарас Бондаренко, потом кондициони тренер Бранко Ћирић, садашњи шеф струке Партизана Срђан Благојевић, тренер голмана Милан Стојковић, али и неких играча са простора бивше СФРЈ, који су празновали са нама иако нису православне вере. У сваком случају, то је Васкрс који ћу памтити, али свакако да је најлепши празник онај који проведем у породичном окружењу.

Помало и неочекивано, Милошевић се обрео у Крагујевцу, иако је сезона већ била у току. Место на голу заузео је у дуелу са имењаком из Ниша, који је одигран у Горњем Милановцу. Крагујевчани су славили убедљиво у том дуелу, али су такође биле упечатљиве одбране новог чувара мреже, који не само да није примио гол у том сусрету, већ је све лопте „живе” ухватио.

- После раскида уговора са Борцем из Бањалуке, био сам у потрази за новим клубом, било је неколико опција. Одлучио сам се да прихватим позив Славка Перовића и Феђе Дудића, да наставимо борбу за нови изалазак у Европу. Тренутна ситуација није сјајна, у кризи смо, али генерално гледано направио сам добар избор. Одлична је атмосфера у свлачионици, као и целом клубу, што сматрам да се у позитивном смислу одражава и на моје игре. Ми једноставно морамо у Европу, сваки саиграч и сви људи у клубу дубоку верују у успех. Имамо тежак распоред, али нисмо са друге стране ни навикли да нам нешто падне са неба, већ само великом борбом и залагањем умемо да дођемо до циља – закључио је Милошевић.