Već više od jedne decenije traje profesionalna karijera Marka Miloševića, čuvara mreže kragujevačkog Radničkog 1923. U svet najpopularnije igre ušao je još kao petogodišnjak u Zemunu, kod trenera Dragana Šipke, kako sam kaže pošto ga je mama prebacila preko ograde stadiona sa kojim se graničila kuća porodice Milošević.
- Na početku nisam bio golman, već u ondašnje vremne sam igrao na poziciji libera. Do 12. godine sam bio na toj „petici”, igrao sam i u nekoliko utakmica sa reprezentaciju Fudbalskog saveza Beograda. Okolnost da su u kraju gde sam živeo, Gornja varoš, oko mene bili uglavnom golmani, zaželeo sam i ja da se oprobam među stativama, bukvalno i kroz suze tražeći da obučem dres sa brojem jedan. Sećam se da sam debi na golu imao protiv Kolubare iz Lazarevca, tada sam mami pisao poruku „broj 1”, imao sam tremu, spreman sam bio pola sata pre svih. Utakmica se završila nerešeno 2:2, branio sam 45 minuta - seća se prvih koraka jedan od najpouzdanijih igrača superligaša iz šumadijske prestonice.
Od meča sa Lazarevčanima, kroz karijeru koja i dalje traje, Milošević se oprobao na velikom broju terena, braneći boje klubova iz naše zemlje, ali i Kazahstana (Kaspi i Asatana), Mađarske (Debrecin), Bosne i Hercegovine (Borac). U Srbiji je čuvao mreže Voždovca, Napretka, Zemuna, Smedereva, Radničkog iz Nove Pazove, Grafičara...
- Osvojio sam dve titule, po jednu sa Borcem i Astanom, a takođe sam tri puta bio u finalnim mečevima za kup, ali nažalost bez osvojenog trofeja. Ne mogu da izdvojim neki poseban detalj za koji bih rekao da mi je to najveći uspeh u karijeri, on će tek doći. Ponosan sam na sebe što sam uspeo da se izborim sa mnogim izazovima koje sam imao tokom karijere. Navikao sam borim dajući maksimum. Zahvaljujući fudbalu i sportu, upoznao sam neke ljude koji mi mnogo znače u životu, sa kojima ću ostati u neraskidivoj vezi.
NI BOGINjE NISU PROBLEM
Golman Kragujevčana važi za nekoga ko je izuzetno posvećen i usresređen na putu ka uspehu. U kojoj meri je Marko Milošević sebe podredio kolektivu govori i podatak, odnosno, situacija koje se dogodila koji dan pred polazak na zimske pripreme u Antaliju.
- U druženju sa decom „zaradio” sam boginje, koje nisam u detinjstvu preležao. Već po prvim simptomima mi je bilo jasno o čemu se radi, što su konstatovali i lekari. Imao sam jaku želju da budem sa ekipom i uz praćenje mog zdravstvenog stanja, lekar mi je dozvolio da „zaobiđem” onaj standardni karantin od 21 dana kad su boginje u pitanju. Našao sam se u avionu sa ekipom, postepeno sam ulazio u rad, ali sam najveći deo odradio u maksimalnom opterećenju.
Marko ističe da sebe doživljava kao vernika, ali ne u nekim fanatičnim okvirima, trudeći se da zajedno sa porodicom ispoštuje tradiciju pravoslavlja.
- Uvek sam težio da Vaskrs dočekam u krugu svojih najbližih. Imamo svoje načine kako praznujemo, ali desilo se da jedne godine kad sam igrao u Kazahstanu nismo mogli da budemo na okupu. U toj situaciji, supruga Jelena me je adekvatno snabdela bojama za jaja i svim onime što je potrebno u ovakvim prilikama. Tada je sa mnom bio Stefan Bukorac, kao i Ukrajinac, Taras Bondarenko, potom kondicioni trener Branko Ćirić, sadašnji šef struke Partizana Srđan Blagojević, trener golmana Milan Stojković, ali i nekih igrača sa prostora bivše SFRJ, koji su praznovali sa nama iako nisu pravoslavne vere. U svakom slučaju, to je Vaskrs koji ću pamtiti, ali svakako da je najlepši praznik onaj koji provedem u porodičnom okruženju.
Pomalo i neočekivano, Milošević se obreo u Kragujevcu, iako je sezona već bila u toku. Mesto na golu zauzeo je u duelu sa imenjakom iz Niša, koji je odigran u Gornjem Milanovcu. Kragujevčani su slavili ubedljivo u tom duelu, ali su takođe bile upečatljive odbrane novog čuvara mreže, koji ne samo da nije primio gol u tom susretu, već je sve lopte „žive” uhvatio.
- Posle raskida ugovora sa Borcem iz Banjaluke, bio sam u potrazi za novim klubom, bilo je nekoliko opcija. Odlučio sam se da prihvatim poziv Slavka Perovića i Feđe Dudića, da nastavimo borbu za novi izalazak u Evropu. Trenutna situacija nije sjajna, u krizi smo, ali generalno gledano napravio sam dobar izbor. Odlična je atmosfera u svlačionici, kao i celom klubu, što smatram da se u pozitivnom smislu odražava i na moje igre. Mi jednostavno moramo u Evropu, svaki saigrač i svi ljudi u klubu duboku veruju u uspeh. Imamo težak raspored, ali nismo sa druge strane ni navikli da nam nešto padne sa neba, već samo velikom borbom i zalaganjem umemo da dođemo do cilja – zaključio je Milošević.
PORODICA MI DAJE SNAGU I MOTIVACIJU
Pouzdani čuvar mreže je već osam godina u braku sa Jelenom, sa kojom ima dvoje dece, sina Simeona (7) i kćerku Sofiju (3). Slaže se sa mnogo puta ranije iznesenom konstatacijom da porodična sreća doprinosi stabilnijoj i uspešnijoj karijeri.
- Sigurno da mojoj supruzi nije lako kad mene nema, sama sa dvoje dece. Oni mi daju veliku snagu i motivaciju istovremeno, ključ svega je razumevanje i ljubav. Takva slika je kod mene i izuzetno sam zahvalan na svemu tome što su mi omogućili. Sa svoje strane, kad smo na okupu trudim se da preuzmem određeni deo poslova i u tim trenucima zaista mi ništa ne pada teško, čak i uživam u nadoknađivanju tih obaveza.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
