Таленат је од Бога, наш је само труд

Био је 31. август 1991. Одржавало се Првенство света у Токију (баш као и ове године). На ред су дошле штафете, полуфиналне трке 4 x 400 метара. Југословенски квартет саздан од Срба православне вере био је у трећој, последњој  групи. Пре старта знали су да морају да трче не само брже него икада, већ и да пробију границу од три минута, ако желе међу осам најбољих. У том тренутку национални рекорд износио је 3:01,59.

Притисак је био огроман у гротлу 80.000 „самураја”, који су попунили трибине до последњег места. Без обзира на то момци у плавим дресовима били су потпуно мирни. Дејан Јовковић и Исмаил Мачев смејали су се нечему, као да на тренингу раде убрзања, а не да су у окршају где се од адреналина коса диже на глави пред трку која ће им обележити каријеру. Ментално и физички били су потпуно спремни на изазов.

Најпре је „свој крст” понео Дејан Јовковић и дао, дословно, више од 100 одсто могућности најбољим резултатом у каријери од 45,97 секунди оствареним на првој измени. Занимљиво да је на Првенству Европе у Сплиту годину раније трчао најбоље – 46,07 у појединачној конкуренцији, што му је лични рекорд. Није било страха код њега, већ је ишао до последњег даха тамо где треба и кад треба.

Храброшћу и врхунском трком дао је импулс осталим члановима штафете, па су с друге позиције улетели у финале. Пробили су границу од три минута и са изванредних 2:59,95 прошли у финале.

У судару с најбољима на планети стигли су четврти (другу измену трчао је Ненад Ђуровић, четврту Слободан Бранковић). Исмаил Мачев је у једном интервјуу приметио да су све остале штафете имале у саставу само Црне газеле, осим Британаца, предвођених светским прваком, а и њему је презиме Блек (на енглеском – Црн). Тако су Срби стекли надимак „најбржи белци” планете, што им је обележило каријере.

Разговор с јунаком данашње приче почели смо од његових атлетских дана.

Колико сте дуго тренирали атлетику и шта бисте издвојили као највеће успехе?

– Христос воскресе – желео је најпре да каже Дејан Јовковић. – Активно сам се бавио атлетиком не тако дуго, 12 година. Увек сам осећао да имам и неке друге таленте које сам желео да умножим. Највећи успех ми је, наравно, четврто место у финалу Светског првенства у Токију 1991, које сам остварио с другарима из најбрже „беле штафете” у то време у свету на 4 x 400 метара. Ту су још медаље и с Медитеранских игара, јуниорски рекорди који одолевају. Нажалост, санкције према нашој земљи спречиле су нас касније да освојимо медаље на некој олимпијади или светском првенству за шта смо објективно имали квалитет.

Чиме сте се бавили по престанку каријере?

– Поред атлетике, имам дар и за информатику и електронику. Радио сам више од две деценије као систем инжењер пружајући услуге нашим најважнијим државним институцијама. Данас се бавим нечим трећим…

Да ли сте као спортиста у трци или на тренингу осетили нешто што би могло да буде повезано с вером?

– Одмалена сам осећао неки дубљи смисао живота осим овог видљивог. Добра је вера у себе која ти на такмичењима и тренинзима даје самопоуздање и доводи до спортских успеха. Али ја сам осећао да у том самопоуздању постоји некаква замка, која може човека да одведе у пропаст. Отуда сам се питао да ли могу да се поуздам у неку вишу силу, у Богопоуздање, које је једино корисно за нас.

Као већина ваших вршњака рођених у време израженог атеизма или агностицизма међу Србима, нисте крштени као дете. Постоји ли неки моменат због чега сте то урадили као зрео човек?

– Ослањајући се на претходни одговор, током тог периода тражења дубљег смисла живота и Боготражења, схватао сам да је све пролазно, укључујући и било какве планетарне врхунске спортске успехе, па и нас самих. Током тражења непролазног, једноставно је Он, Христос, у мојој души пао на плодно тло, зацарио и од тада трчим са Њим кроз живот, сад је с Њим свака трка непролазна победа.

Члан сте управе Храма Светог Великомученика Димитрија у Новом Београду. Шта то подразумева?

– Пре свега част и одговорност пред Христом и нашом црквом. Има много достојнијих људи од мене за ову улогу, само сам послушао свог свештеника Стефана Васиљевића да помогнем колико могу у раду нашег Храма.

Како гледате на „пречице” у доласку до резултата?

– Треба трчати праведну трку до краја као што апостол Павле каже. Без допинга, разних превара, једино се тако стиже на прави и смислени циљ.

Шта бисте с нагомиланим искуством посаветовали младе спортисте, како вера може да им помогне у животу и на спортском пољу?

– Млади спортиста треба прво да разуме да таленат није његов, него дар од Бога и да треба да остане скроман због тога, да се не погорди и не понесе да је таленат његова заслуга. Наш је само труд. Врхунски асови увек треба да имају у виду да су у Божијим очима успеси обичних људи у болницама, на ратиштима, разним животним пожртвовањима, увек већи од спортских подвига.

Вероватно то исто саветујете сопствену децу?

– Наравно, оно што желим својој деци желим и другој и људима. И обратно. Слава Господу на свему, да сви у радост прославимо васкрсење Христово, највећу победу над смрћу и бесмислом. Ваистину Христос воскресе!