Talenat je od Boga, naš je samo trud

Bio je 31. avgust 1991. Održavalo se Prvenstvo sveta u Tokiju (baš kao i ove godine). Na red su došle štafete, polufinalne trke 4 x 400 metara. Jugoslovenski kvartet sazdan od Srba pravoslavne vere bio je u trećoj, poslednjoj  grupi. Pre starta znali su da moraju da trče ne samo brže nego ikada, već i da probiju granicu od tri minuta, ako žele među osam najboljih. U tom trenutku nacionalni rekord iznosio je 3:01,59.

Pritisak je bio ogroman u grotlu 80.000 „samuraja”, koji su popunili tribine do poslednjeg mesta. Bez obzira na to momci u plavim dresovima bili su potpuno mirni. Dejan Jovković i Ismail Mačev smejali su se nečemu, kao da na treningu rade ubrzanja, a ne da su u okršaju gde se od adrenalina kosa diže na glavi pred trku koja će im obeležiti karijeru. Mentalno i fizički bili su potpuno spremni na izazov.

Najpre je „svoj krst” poneo Dejan Jovković i dao, doslovno, više od 100 odsto mogućnosti najboljim rezultatom u karijeri od 45,97 sekundi ostvarenim na prvoj izmeni. Zanimljivo da je na Prvenstvu Evrope u Splitu godinu ranije trčao najbolje – 46,07 u pojedinačnoj konkurenciji, što mu je lični rekord. Nije bilo straha kod njega, već je išao do poslednjeg daha tamo gde treba i kad treba.

Hrabrošću i vrhunskom trkom dao je impuls ostalim članovima štafete, pa su s druge pozicije uleteli u finale. Probili su granicu od tri minuta i sa izvanrednih 2:59,95 prošli u finale.

U sudaru s najboljima na planeti stigli su četvrti (drugu izmenu trčao je Nenad Đurović, četvrtu Slobodan Branković). Ismail Mačev je u jednom intervjuu primetio da su sve ostale štafete imale u sastavu samo Crne gazele, osim Britanaca, predvođenih svetskim prvakom, a i njemu je prezime Blek (na engleskom – Crn). Tako su Srbi stekli nadimak „najbrži belci” planete, što im je obeležilo karijere.

Razgovor s junakom današnje priče počeli smo od njegovih atletskih dana.

Koliko ste dugo trenirali atletiku i šta biste izdvojili kao najveće uspehe?

– Hristos voskrese – želeo je najpre da kaže Dejan Jovković. – Aktivno sam se bavio atletikom ne tako dugo, 12 godina. Uvek sam osećao da imam i neke druge talente koje sam želeo da umnožim. Najveći uspeh mi je, naravno, četvrto mesto u finalu Svetskog prvenstva u Tokiju 1991, koje sam ostvario s drugarima iz najbrže „bele štafete” u to vreme u svetu na 4 x 400 metara. Tu su još medalje i s Mediteranskih igara, juniorski rekordi koji odolevaju. Nažalost, sankcije prema našoj zemlji sprečile su nas kasnije da osvojimo medalje na nekoj olimpijadi ili svetskom prvenstvu za šta smo objektivno imali kvalitet.

Čime ste se bavili po prestanku karijere?

– Pored atletike, imam dar i za informatiku i elektroniku. Radio sam više od dve decenije kao sistem inženjer pružajući usluge našim najvažnijim državnim institucijama. Danas se bavim nečim trećim…

Da li ste kao sportista u trci ili na treningu osetili nešto što bi moglo da bude povezano s verom?

– Odmalena sam osećao neki dublji smisao života osim ovog vidljivog. Dobra je vera u sebe koja ti na takmičenjima i treninzima daje samopouzdanje i dovodi do sportskih uspeha. Ali ja sam osećao da u tom samopouzdanju postoji nekakva zamka, koja može čoveka da odvede u propast. Otuda sam se pitao da li mogu da se pouzdam u neku višu silu, u Bogopouzdanje, koje je jedino korisno za nas.

Kao većina vaših vršnjaka rođenih u vreme izraženog ateizma ili agnosticizma među Srbima, niste kršteni kao dete. Postoji li neki momenat zbog čega ste to uradili kao zreo čovek?

– Oslanjajući se na prethodni odgovor, tokom tog perioda traženja dubljeg smisla života i Bogotraženja, shvatao sam da je sve prolazno, uključujući i bilo kakve planetarne vrhunske sportske uspehe, pa i nas samih. Tokom traženja neprolaznog, jednostavno je On, Hristos, u mojoj duši pao na plodno tlo, zacario i od tada trčim sa Njim kroz život, sad je s Njim svaka trka neprolazna pobeda.

Član ste uprave Hrama Svetog Velikomučenika Dimitrija u Novom Beogradu. Šta to podrazumeva?

– Pre svega čast i odgovornost pred Hristom i našom crkvom. Ima mnogo dostojnijih ljudi od mene za ovu ulogu, samo sam poslušao svog sveštenika Stefana Vasiljevića da pomognem koliko mogu u radu našeg Hrama.

Kako gledate na „prečice” u dolasku do rezultata?

– Treba trčati pravednu trku do kraja kao što apostol Pavle kaže. Bez dopinga, raznih prevara, jedino se tako stiže na pravi i smisleni cilj.

Šta biste s nagomilanim iskustvom posavetovali mlade sportiste, kako vera može da im pomogne u životu i na sportskom polju?

– Mladi sportista treba prvo da razume da talenat nije njegov, nego dar od Boga i da treba da ostane skroman zbog toga, da se ne pogordi i ne ponese da je talenat njegova zasluga. Naš je samo trud. Vrhunski asovi uvek treba da imaju u vidu da su u Božijim očima uspesi običnih ljudi u bolnicama, na ratištima, raznim životnim požrtvovanjima, uvek veći od sportskih podviga.

Verovatno to isto savetujete sopstvenu decu?

– Naravno, ono što želim svojoj deci želim i drugoj i ljudima. I obratno. Slava Gospodu na svemu, da svi u radost proslavimo vaskrsenje Hristovo, najveću pobedu nad smrću i besmislom. Vaistinu Hristos voskrese!