Породица главни покретач

Рукомет их је спојио пре више од десет година, а они су прешли пут од везе до брака, постали су потом и родитељи, Виктора, а потом и Давида. Данас ова породица живи у Београду, она је завршила каријеру и директор је женске репрезентације Србије, а он је пре неколико месеци потписао уговор за Партизан.

Сања је некадашња репрезентативка Србије, леви бек сјајне генерације која је  2013. на Светском првенству у Београду освојила сребрну медаљу. После завршетка играчке каријере остала је са Стеваном у Баја Мареу, клубу у ком игра последњих пет година и чији је капитен. Планови су им били мало другачији, али уследио је позив који је променио све.

- Идеја нам је била да останемо у Румунији бар још годину дана, али су ме позвали челници Партизана и амбиције су нам се поклопиле. Сања и ја смо мало размишљали, а онда одлучили да направимо тај корак и вратимо се - рекао је Стеван.

Сања се надовезала:

- Десило се све брзо и изненада, јер је Стеван имао уговор још годину и по дана. Нама је план свакако био да живимо у Београду, тако да је његов долазак у црно-бели тим само убрзао наш циљ. Планирали смо одувек да живимо у мом родном граду, а како су се интереси Стевана и Партизана поклопили, онда нам није требало много да донесемо ту одлуку. Уз све то, старији син треба наредне године да пође у школу, што не би био проблем ни да смо остали, јер обојица причају румунски.

Због професионалних каријера сте често били одвојени?

- Зато смо последњи клуб бирали у истом граду, како бисмо могли обоје да играмо и тако смо стигли до Баја Мареа. Покушали смо да будемо одвојени, али смо схватили да то није опција, па је и Београд био следећи логичан избор.

Стевану Београд није био проблем за прлагођавање.

- Живео сам овде некада, али променило се доста тога за петнаест година. Не доживљавам овај повратак као да је почетак, већ наставак. Сада сам и ја другачији, породичан човек пре свега, а гужве у саобраћају, брз темпо живота и стална јурњава су ми већ навика.

Сања је повратак другачије доживела.

- Одавно сам отишла из родног града, кад год сам долазила у току неке паузе била сам код родитеља. Тамо сам и у трудноћу доста боравила, тако да ми је последњих година помисао на мој град био родитељски дом. Искрено, чудно ми је да живим овде, а да нисам код њих. Навикавамо се на живот овде, Београд гута време, најлепши је и мој је, али ми волимо више мање градове, били смо ушушкани у Баја Мареу... Али то је живот, било је мало стресно, али на све се човек навикне.

У недељу је најрадоснији хришћански празник, Ускрс, како прослављате овај празник?

- Искрено, први пут се радујем Ускрсу на овај, неки посебан начин, јер ћу га после више од петнаест године прославити са читавом породицом. Углавном сам била сама на празнике негде по свету, потом смо славили Стеван и ја, па са децом, али увек је то било скромно, поштујући обичаје. Драго ми је што ће и деца сад имати прилику да виде да се за празник окупи читава породица и да је то најлепше – рекла је Сања.

Стеван је истакао снагу коју само најближи могу да дају:

- Ове године ћемо прославити са Сањиним родитељима и мислим да ће то бити лепа прилика да и деца на делу виде све чари и лепоте празника. Одавно разговарамо са њима, причамо да је породица најважније, али тренутак кад то буду сама осетила и спознала ће бити прави. Зато ће овај Ускрс за нас имати другачију димензију.

Да ли су спортски гени прешли на синове?

- Давид је још мали, али га све занима, а Виктор је опседнут фудбалом. Увек носи лопту и по читав дан може да се игра и шутира, веома је активан. Да ли ће се касније определити за неки спорт биће само његов избор. Нећемо се мештати у његове одлуке – рекао је Стеван.

Сања, да ли Вама недостаје рукомет?

- Мало, морам признати, али поново сам ту, само у другачијој улози. Нисам на терену, али се подједнако дајем и преживљавам све као да играм. Улога директорке репрезентације ми се веома допало, прошле су прве две акције и још увек нисам сабрала утиске, треба још мало времена да прође, али сам веома срећна. Тек сад схватам колико је потребно рада и ван терена, колико труде су неки људи улагали да бисмо ми дошли на готово, да кажем. Најлепше је бити играч, све вас већ чека, а овако са стране све делује лако, али није. Снашла сам се одлично, уживам сваки секунд у овом послу и колико чујем од других људи, добро ми иде – кроз смех је рекла Сања.

Да ли Вам је тешко да гледате док стојите иза клупе?

- Психолошки јесте, лакше је играти, него чекати да утакмица почне, па видите сваку ситницу коју на терену не можете... Али навикавам се. Битно је да смо победиле Словенију и да смо се пласирале на Светско првенство. Веома је битан континуитет учешћа на великим такмичењима, тако да мислим да смо направили велику ствар за наш рукомет.

Шта је оставило најјачи утисак?

- Девојке, њихово заједништво, борба, жеља да буду заједно и играју. Често сам их виђала да седе све заједно, нема издвајања, деловале су моћно. Свака играчица је имала своју улогу и неверованто како су је распоредиле, од Андрее Лекић, преко Каће Крпеж-Шлезак, па до најмлађе девојке. Имали смо сјајан тим на тим мечевима и видим да су све срећне отишле кући. И невероватно је да ми већ недостају, провели смо прелепе тренутке и смејали се, дружили, волели... Памтићу то заувек.

Памтиће и Стеван блистави лигашки део сезоне у дресу Партизана, 22 победе без пораза?

- Сјајна сезона крунисана је тријумфима. Иако нисам ту од почетка, учествовао сам у другом делу и могу рећи да је осећај сјајан. Били смо незадрживи, играли одлично, а сјајну сезону смо крунисали на најбољи могући начин, без пораза. Испунили смо први циљ, освојили прво место у плеј-офу и са те позиције ћемо стартовати даље.

Да ли је играње за Партизан терет?

- Другачије је него борба за неки други клуб. Играо сам у многим, али сви остали су обични градски тимови, немају овакву традицију. Партизан има армију феноменалних навијача, био је јак у Југославији и Европи, Кад носите црно-бели дрес увек морате да будете на висини задатка и само је победа императив.

Јуришате ка дуплој круни?

- То нам је главни циљ и све ћемо урадити да до њега дођемо. Фокусирали смо се на финале купа јер је први у низу догађаја која следе. Спремамо се за меч са Војводином, биће празник рукомета, али сам сигуран да од нас све зависи. Победили смо Лале два пута ове сезоне, једном изгубили тако да је време да појачамо скор – закључио је Стеван Вујовић.