Од Умке и Црвене звезде до... Небо је граница!

Сваки пут када излази на терен, кораком који не одзвања, не размишља о томе да ли је тај зелени тепих достојан његовог квалитета. Гази по њему поносито, самоуверено, тетовира крампоне дубоко, до сржи...

Пред противником не спушта поглед, осећа дозу поштовања, али не и страхопоштовања...

Током битке која траје 90 минута не преза да се послужи свим легитимним средствима. Рачуница је једноставна. Ако и не постигне гол, који му је за мање упућене, заштитни знак, са терена не излази гледајући у траву, већ у небо, јер бити фудбалер, пре свега, значи бити човек. А он то јесте. Његово име је Душан Цакић. Играч Умке на трави и Црвене звезде на паркету.

Прошла је 21. година од када је први пут заплакао, а 16 од како другује са „бубамаром“... Почело је спонтано, баш као и многе приче које се препричавају... Тако то обично бива. Да му је неко тада рекао да ће кроз деценију и по доћи време када ће се паралелно борити за два трона –са Умком на тебели, а индивидуално на листи стрелаца, вероватно би рекао – врло могуће. Јер самопоуздање му је најизраженија карактерна црта.

Све је почело овако...

- У вртићу сам имао доброг другара. Свакодневно је мајка по њега долазила раније. Једног дана сам га питао куда ће, а он ми је одговорио „идем на тренинг“. Када сам стигао кући изразио сам жељу да се и ја после дневних обавеза у вртићу дружим са лоптом и тако сам са непуних пет година направио прве фудбалске кораке у ШФ Алтина.

Као некога ко је одрастао у Земуну пут га је одвео до Горње вароши... Оне у Добановачкој...

- Тајне, како многи воле да кажу, најважније споредне ствари на свету сам откривао с много пажње, стрпљиво... Упијао сам сваки савет, а онда сам се после три године преселио на зелени тепих Земуна, клуба у којем сам провео невероватних десет и по година. Тамо ми се и остварила жеља да заиграм за први тим и то са свега 16 година. Уследила је потом епизода у Бродарцу, а упоредно сам почео да се бавим футсалом и то сасвим случајно.

Одвајкада перфектно барата с лоптом, луцидним потезима ривале доводи до лудила, то није могло да прође неопажено.

- Никола Радуловић, надашњи тренер КМФ ФОН-а ме је запазио на једној од утакмица и питао да се придружим његовој екипи у походу на првака Омладинске лиге Београда, а затим и Србије. Позив сам прихватио без секунде размишљања. Паркет је за мене био специфичан изазов, неки нови, другачији свет. Требало је времена да се уклопим у њега.

Пут га је потом одвео у  КФМ Црвена звезда... Ипак, не заноси се да ће од лопте моћи да живи и преживи... Засукао је рукаве...

- Паралелно са тренинзима Умке и футсала у Црвеној звезди користим прилику и да стичем радне навике. Радим у једном ресторану и мој посао је да деци која иду у интернационалне школе развезем оброке. Посао је изузетно захтеван, али деца којој доносим јела ми га својим осмесима из дана у дан олакшавају. Уз добру организацију успевам све да постигнем, а веровали или не буде и слободног времена за неке друге активности.

Тренутно ривалима задаје муке у дресовима Умке и Црвене звезде, а где ће га пут одвести тешко је и наслутити.

- Не волим да гледам далеко у будућност, сваки дан доноси неку нову причу. Сходно томе мање је важно где себе видим. Битно је да будем жив, здрав, да ме повреде заобиђу, а даћу све од себе да шта год будем радио радим на највишем могућем нивоу – са тоналитетом у којем не мањка самопоуздања закључио је Душан Цакић.