Svaki put kada izlazi na teren, korakom koji ne odzvanja, ne razmišlja o tome da li je taj zeleni tepih dostojan njegovog kvaliteta. Gazi po njemu ponosito, samouvereno, tetovira krampone duboko, do srži...
Pred protivnikom ne spušta pogled, oseća dozu poštovanja, ali ne i strahopoštovanja...
Tokom bitke koja traje 90 minuta ne preza da se posluži svim legitimnim sredstvima. Računica je jednostavna. Ako i ne postigne gol, koji mu je za manje upućene, zaštitni znak, sa terena ne izlazi gledajući u travu, već u nebo, jer biti fudbaler, pre svega, znači biti čovek. A on to jeste. Njegovo ime je Dušan Cakić. Igrač Umke na travi i Crvene zvezde na parketu.
Prošla je 21. godina od kada je prvi put zaplakao, a 16 od kako druguje sa „bubamarom“... Počelo je spontano, baš kao i mnoge priče koje se prepričavaju... Tako to obično biva. Da mu je neko tada rekao da će kroz deceniju i po doći vreme kada će se paralelno boriti za dva trona –sa Umkom na tebeli, a individualno na listi strelaca, verovatno bi rekao – vrlo moguće. Jer samopouzdanje mu je najizraženija karakterna crta.
Sve je počelo ovako...
- U vrtiću sam imao dobrog drugara. Svakodnevno je majka po njega dolazila ranije. Jednog dana sam ga pitao kuda će, a on mi je odgovorio „idem na trening“. Kada sam stigao kući izrazio sam želju da se i ja posle dnevnih obaveza u vrtiću družim sa loptom i tako sam sa nepunih pet godina napravio prve fudbalske korake u ŠF Altina.
Kao nekoga ko je odrastao u Zemunu put ga je odveo do Gornje varoši... One u Dobanovačkoj...
- Tajne, kako mnogi vole da kažu, najvažnije sporedne stvari na svetu sam otkrivao s mnogo pažnje, strpljivo... Upijao sam svaki savet, a onda sam se posle tri godine preselio na zeleni tepih Zemuna, kluba u kojem sam proveo neverovatnih deset i po godina. Tamo mi se i ostvarila želja da zaigram za prvi tim i to sa svega 16 godina. Usledila je potom epizoda u Brodarcu, a uporedno sam počeo da se bavim futsalom i to sasvim slučajno.
Odvajkada perfektno barata s loptom, lucidnim potezima rivale dovodi do ludila, to nije moglo da prođe neopaženo.
- Nikola Radulović, nadašnji trener KMF FON-a me je zapazio na jednoj od utakmica i pitao da se pridružim njegovoj ekipi u pohodu na prvaka Omladinske lige Beograda, a zatim i Srbije. Poziv sam prihvatio bez sekunde razmišljanja. Parket je za mene bio specifičan izazov, neki novi, drugačiji svet. Trebalo je vremena da se uklopim u njega.
Put ga je potom odveo u KFM Crvena zvezda... Ipak, ne zanosi se da će od lopte moći da živi i preživi... Zasukao je rukave...
- Paralelno sa treninzima Umke i futsala u Crvenoj zvezdi koristim priliku i da stičem radne navike. Radim u jednom restoranu i moj posao je da deci koja idu u internacionalne škole razvezem obroke. Posao je izuzetno zahtevan, ali deca kojoj donosim jela mi ga svojim osmesima iz dana u dan olakšavaju. Uz dobru organizaciju uspevam sve da postignem, a verovali ili ne bude i slobodnog vremena za neke druge aktivnosti.
Trenutno rivalima zadaje muke u dresovima Umke i Crvene zvezde, a gde će ga put odvesti teško je i naslutiti.
- Ne volim da gledam daleko u budućnost, svaki dan donosi neku novu priču. Shodno tome manje je važno gde sebe vidim. Bitno je da budem živ, zdrav, da me povrede zaobiđu, a daću sve od sebe da šta god budem radio radim na najvišem mogućem nivou – sa tonalitetom u kojem ne manjka samopouzdanja zaključio je Dušan Cakić.
ISTINA ILI IZAZOV?
Popularna igrica među tinejdžerima je „istina ili izazov“... Rešili smo da se malo poigramo sa perspektivnim ofanzivcem. On je poželeo oba, ali pravila su jasna.
- Neka bude izazov.
Obećajte da ćete se u finišu trke za bodove i status smešiti sa vrha liste strelaca.
- Daću sve od sebe da izazov ispunim, ali ne mogu da garantujem. Cilj nam je ulazak u Srpsku ligu, ekipa izbacuje pojedinca, a ako ekipa bude prava ne sumnjam da će moj lični učinak biti odličan, a i ekipni, rezume se. Potrudiću se maksimalno.
NA PARKETU I TRAVI PARALELNO TRI GODINE
S obzirom na to da tetovira korake na travi i parketu, jedno od pitanja koji nije tek tako moglo da bude bačeno u etar, je koja je najveća razlika između fudbala i futsala...
- Oba sporta su teška na svoj način. U futsalu je manji broj igrača, manji obim lopte, totalna promena podloge što je izuzetno teško kada neko kao ja igra i fudbal na travi. Mnogo je rizika od povreda. Golove je jako teko davati, koji god sport da igraš. Ne mogu konkretno da kažem u kojem od ta dva sporta više uživam Svaki me ispunjava na svoj način. Umka je priča za sebe, isto tako i Crvena zvezda – veli Cakić.
BUDI POŠTEN, VRATIĆE SE!
Omiljena knjiga?
- “Marsovac”… Spasilačka misija.
Fudbaler?
- Naš, Aleksandar Mitrović, strani Mesi…
Liga iz top pet?
- Premijer!
Poruka za neke nove klince?
- Sve će doći kad se najmanje nadaš, budi pošten kroz život, vratiće se.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
