Почело је случајно, уосталом, као и многе велике ствари. Прешло у опсесију оног тренутка кад је згажена граница између илузија и реалности. Колико неко треба да буде самоуверен да изабере професију у којој мора бити неморалан у границама личног морала? Одговор на то питање засигурно зна Новак Симовић, арбитар који при доношењу одлука сече као мачем. Ауторитативно, јер другачије не може и не сме! Али да кренемо из почетка.
- Све је кренуло спонтано - у даху је завртео ролу старији од браће Симовић. - Играо сам фудбал у Његошу из Ловћенца. После једног тренинга два другара и ја смо буквално одведени на судијски састанак, јер су им биле потребне младе снаге. Речено нам је само да слушамо шта се прича.
Неко је већ тада у њему препознао оно нешто.
- Одмах за викенд нам је поверена прва утакмица. Снашао сам се јако добро, те одлучио да наставим. Био сам знатижељан после првог меча на којем сам делио правду. То је било у Карађорђеву, судио сам Солунцу, некадашњем друголигашу у Југославији. Касније је све отишло толико далеко да ми је суђење ушло у крв.
А крв није вода, те је истим стопама кренуо и брат Милош:
- На факултету сам одлучио да би могао да се определим за посао „махача”. Обзиром да су моја опредељења везана за спорт суђење је било још један свет за истраживање. Наговорио ме је кућни пријатељ, али је свакако највећи утицај имао мој узор, старији брат. Нисам морао да се упознам са свим детаљима кроз своје искуство, већ сам то доживљавао кроз Новакову каријеру, углавном само позитивне ствари. Бар на почетку је било тако.
Временом је настао судијски тим за поштовање Новак Симовић, Никола Ђоровић и Милош Симовић.
- Коцкице су се поклопиле. Кад је Новак добио прилику да формира екипу ја сам баш стигао на листу Супер лиге. Постао сам део њега и то је био велики искорак, задовољство, али и огромна одговорност. Надам се да сам се тада успешно изборио са притиском који је незнатан у односу на онај који Новак морао да истрпи. У тим је узео дебитанта, притом и рођеног брата. Ипак, поштовали су се професионални аспекти, један од њих је поверење, у кога ћете имати веће него у рођеног брата.
А прича је отишла толико далеко да је небо постало граница. Од Ловћенца до многих европских градова, мечева…
- Стекли смо привилегију да судимо различита такмичења, у различитим земљама, на различитим континентима, али са истим правилима игре. Сећам се утакмице Лиге Европе Фенербахче – Рен, кад је домаћин успео да стигне три гола заостатака у последњим минутима. При таквој ситуацији у мојој зони је било захтевно. По први пут у каријери нисмо успели да чујемо једни друге због невероватне атмосфере - открио је Милош.
А неправда, е без ње се не може… Зна то добро Новак.
- Треба имати живаца, јер се доживи толико неправедних ствари да се косе са нормалношћу. Није чудо што имамо слаб одзив за ову професију, један од главних разлога је критеријум, попустио је, практично се изгубио.
Притисак је прича за себе. Или, пак, није.
- Саставни је део живота, па и овог посла и ту смо сви различити. Утакмице никада нисам доживљавао као живот и смрт. На њих сам увек гледао као на такмичење у којем сви дајемо максимум. Чест је пример да боља екипа изгуби. У томе и јесте чар, али фудбал је постао бизнис. Мала судијска грешка се кажњава озбиљно, тако да каријера која траје 20 година може да се заврши за дан.
Која количина храбрости је потребна да се стане у тунел и самоуверено суди окршај Црвене звезде и Партизана, у гротлу једног од два највећа српска стадиона?
- Посебно памтим први дерби, наравно и сваки наредни. Увек су се апострофирале грешке, али ко ради тај и греши. Треба да учимо на добрим стварима, јер смо тада највише мотивисани. Тај позитиван адреналин треба користити.
Новак је делио правду на утакмицама о којима многе његове колеге могу само да сањају. С братом покрај аут линије, да замахне заставицом и чува му леђа.
- Нисам достигао зенит, могао сам још много да напредујем. Много је споредних фактора утицало на моју каријеру. Живот иде даље и срећан сам што могу да одговорим свим изазовима који се стављају пред мене - с ауторитативним тоналитетом у гласу закључио је Новак Симовић.
БРАЋА У СВЕТУ СУДИЈА
Новак и Милош Симовић су одлукама „режирали” исходе многих великих мечева, али нису једини које осим презимена и крви повезује и пиштаљка. Ту су Словенци Матеј и Тадеј Југ, Стронбергсони из Шведске, затим Шпанци Хуан и Мигел Мартинез. Много раније судили су Немци Валц, занимљиво близанци. Србија предњачи, браћа Симовић, Павле и Петар Пипер, Данило и Јован Грујић…
РАСПРАВЕ НА РЕЛАЦИЈИ СИМОВИЋ-ЂОРОВИЋ-СИМОВИЋ…
После сваког меча подвлачи се црта… А оно што се тада изрекне остане у тајности „за вјек и вјекова”.
- Сва тројица увек причамо после утакмице, пошто је Никола Ђоровић део тима. Уф, које су то расправе некад, здраве, врло отворене и искрене. На крају увек дођемо до заједничког закључка - открио је Новак.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
