Шулц: Уживам у Звездиној капици

Играч који би могао да измени Звездину песму ,,фудбалери наши...”, у ,,ватерполисти наши, поцепајте мреже”. Вечити оптимиста, увек ведрог духа, главна узданица црвено-беле офанзиве – Кристиан Шулц.

Памтиће млади Новосађанин трку за најбољег стрелца регионалне Премијер лиге – у последњим секундама против Приморја прескочио је директног конкурента Тина Брубњака и са 67 голова винуо се у врх. Иза су остали велики Влахопулос, Фатовић, Рашовић... 

Ипак, задовољство личним учинком није ставио у први план, несебично је истицао помоћ екипе, тренера.  А, како се у животу сваки труд и рад исплати, „једанаестица” црвено-белих сигурно је скренула пажњу – ривала и селектора Уроша Стевановића. Ипак, још је пуно изазова, не сумњамо да ће каријера да доживи и већи успон.

До тада, црвено-бела капица остаје заштини знак, број 11 упозорење за голмане да је опасност у води близу...

Завршена је сезона у Регионалној лиги. Задовољни сте учињеним?

- Екипа је много млађа у односу на прошлу сезону. На почетку, кад смо кренули, људи, за разлику од нас самих, нису имали велика очекивања. Неке коцкице су се поклопиле, иако немамо широк „ростер” изнели смо први део сезоне неочекивано добро – били смо шести у Јадранској лиги. Осим тога, победили смо освајаче купова Хрватске и Црне Горе – Југ и Приморац. Па, пласман у финале Купа Србије, било је неизвесно против Новог Београда, играло се на једну лопту. Сматрам да је прва полусезона одрађена добро – красила нас је и квалитетна игра. У јануару смо морали да променимо базен – кренуло је реновирање „25. маја”, на Бањици имамо један тренинг дневно. Сматрам да је мањак тренинга доста утицао на партије, међутим, делује да се опет враћамо у колосек. Искористили смо сваки добијен простор, верујем да ће то да нам се врати у четвртфиналу српског плеј-офа против Валиса – са великим оптимизмом започиње разговор за Спортски журнал Кристиан Шулц.

Рекли сте да у екипи има много младих. Ипак, колико вам помаже присуство искуснијих, у смислу да каналише недостатке, осцилације?

- Међу нама као људима и особама кад причамо међу собом може свако са сваким да седи и да се не осети разлика у годинама. У базену, вежбању, на тренингу, игри – бар мени, даје ми ветар у леђа и сигурност кад знам да су ту Иван Басара, Лукаш Семан, Милош Вукичевић и Бојан Баничевић. Под тим мислим, кад имамо неког старијег, ако крене нешто по злу, имамо ослонац. Урадили смо добар посао и тако ћемо и да наставимо. Искуснији помажу разговором кад нешто не иде, или си нервозан – они су ти који усмеравају и смирују. Генерално, свака озбиљнија екипа мора да има неког старијег који ће да ,,спусти лопту” кад уђе нервоза и дарује сталоженост.

Дешавало се Црвеној звезди да буде равноправна с Новим Београдом, али било је и падова проузрокованих младошћу екипе и ритмом квалитетног противника?

- Новобеограђани су квалитетнији од нас, не могу да кажем да нису, играју Лигу шампиона и имају сијасет репрезентативаца. С друге стране, евидентан је мањак „ростера”, они играју са 14 играча, на жалост, ми то немамо. Нормално је, кад је тако, да се и догоди пад концентрације. Шампиони то неће да препусте случају - кад приђеш на гол, два разлике казне те на искуство олаким головима за свега неколико минута.

Црвено-бели су познати и због два изузетна центра: на Милоша Вукичевића и Лукаша Семана сви обраћају пажњу. Да ли је то адут више, знајући да данас ватерполо тежи ка мало другачијој игри, у којој су промењене улоге на тој позицији?

- Много нам значе, центри уливају сигурност у нападу, добија се дубина у офанзивном делу. Кад видиш да нешто не иде, увек можеш њима да додаш лопту – наравно, ако успеш, они ће да изборе искључење. Имаћеш играча више и шансу да постигнеш гол, ако не, онда из позиционог. Генерално, екипе много теже иду у контранапад, јер су повученији. Добар центар, као што их имамо ми у Звезди, много значи. Сад тај модеран ватерполо – све је брзо, иде се горе - доле. Сматрам, ипак, да никад неће да изађе из моде да имаш два врхунска центра и да они много тога доносе целокупној игри.

Делује да је сарадња са Александром Филиповићем као шефом стручног штаба на високом нивоу. Увек је фокусиран, енергичан и спреман да помогне?

- Енергичан је, фокусиран. Хоће да разговара, да дође до заједничког решења. Нема исхитрене одлуке – ако играш лоше, склони те. Улива поверење играчима. Да кажем, постоји та нека слобода, кад видиш нешто, осетиш – уради то, не мора ништа шаблонски. Сматрам да му је то највећа врлина, као и чињеница да разговара са играчима. Добар је педагог.

Дуго сте већ члан београдског великана, али чини се да је текућа сезона најбоља. Какав је осећај бити на врху листе стрелаца, притом иза себе оставити играче као што су Влахопулос, Фатовић и многи други сјајни ватерполисти, учесници и фајнал-фора Регионалне лиге?

- Изузетно сам срећан и поносан на себе. Радио сам целе године, нисам ништа јурио – кад сам покушавао тако, није ишло како сам очекивао. Пустио сам да природно иде и тако је текло. Добио сам поверење од свих у екипи. Преузимао сам одговорност и сматрам да ме је то наградило – не могу да изоставим прошлогодишњи рад са Урошем Стевановићем у Крагујевцу. Стекао сам самопоуздање и поверење у себе које је недостајало можда у појединим годинама каријере. Срећан сам јер видим да ме и људи скроз другачије доживљавају, гледају. Тренутно, сигурно највећи искорак у каријери – најбољи стрелац испред таквих играча. Сад, то не мора ништа да значи, ипак, улива сигурност. Показао сам право лице. Ко је сумњао, или није, не знам – тек имам 25 година, има још много тога да се докаже и уради да бих рекао ,,задовољан сам учињеним у каријери”.

Голмани су последња линија која брани ваш шут. Ког чувара мреже бисте истакали?

- Најизазовнији голман ми је Владимир Мишовић, саиграч ове године (смех). Чита све моје шутеве и, хвала Богу, игра са мном у екипи, не морам да се мучим против њега. С друге стране, издвојио бих и Бијача из сплитског Јадрана, стварно је 50 одсто екипе. У победи против Олимпијакоса одбранио је четири пенала у регуларном делу – баш прави разлику. Кад није бранио, изгубили су 10 разлике од Новог Београда. Рекао бих да ми он најтеже пада у Јадранској лиги.

Кад вас гледамо из публике, лопта из разних позиција налази пут до мреже. Да ли имате неку омиљену страну одакле највише волите да запретите?

- Могу да кажем како се то из године у године мењало, као и моја улога у базену. Слобода. У Крагујевцу, највише сам голова постизао с крила, или „један на један”. Стевановић је онда почео да ме ставља споља, на позицију три, да водим проток лопте и навлачим играче на себе. Слично је и сад. С друге стране, шут из фаула нешто је што радим цео живот, можда чак најбоље. Кажем, од како сам добио ту улогу и већу позорност других екипа, највише играм споља, на тројци јер много више доприноси то што могу неког да извучем и а изазовем реакцију играча, да проиграм некога. Наравно, ако ме неко пусти, није баш ,,паметно”. Рекао бих да је то неки микс – није то више само силовито, нападачки, да се само постигне гол.

Одиграли сте сјајну сезону. Да ли сте и сами очекивали овакав расплет догађаја на самом почетку?

- Не, нисам очекивао. Првобитно сам се договорио с једним страним клубом и то је после пропало. Дан пре потписивања уговора, био је то несрећан сплет околности – директор је био одмору и дошло је до проблема. Уместо у понедељак, требало је да потпишем у уторак. Кад се очекивао параф, дошло је до компликација, дан касније, односно у уторак, рекли да не могу да потпишем, да неће послати папире, јер желе другог играча. Испоставило се да је дошло до преокрета, клуб је нашао новац, тај момак је остао и нису никог довели. Осим позива из иностранства стигла је и понуда Звезде – прави се екипа, међутим, ни то није ишло по плану, нису успели да нађу спонзоре које су хтели. Звали су ме, није испало како су замишљали, али сам веровао да то може да буде добро. На личном плану нисам мислио да ће да буде овако. Нисам пратио листу стрелаца до седмог, осмог кола кад су пријатељи почели да ми шаљу слике да сам најбољи стрелац.

Видите ли репрезентацију као круну каријере?

- Играње за Србију је највећа част и сваком играчу би требало да представља круну каријере. Најпре позив, онда играње и, дај Боже, медаља. Улогу игра и срећа, „поклапање”...