Šulc: Uživam u Zvezdinoj kapici

Igrač koji bi mogao da izmeni Zvezdinu pesmu ,,fudbaleri naši...”, u ,,vaterpolisti naši, pocepajte mreže”. Večiti optimista, uvek vedrog duha, glavna uzdanica crveno-bele ofanzive – Kristian Šulc.

Pamtiće mladi Novosađanin trku za najboljeg strelca regionalne Premijer lige – u poslednjim sekundama protiv Primorja preskočio je direktnog konkurenta Tina Brubnjaka i sa 67 golova vinuo se u vrh. Iza su ostali veliki Vlahopulos, Fatović, Rašović... 

Ipak, zadovoljstvo ličnim učinkom nije stavio u prvi plan, nesebično je isticao pomoć ekipe, trenera.  A, kako se u životu svaki trud i rad isplati, „jedanaestica” crveno-belih sigurno je skrenula pažnju – rivala i selektora Uroša Stevanovića. Ipak, još je puno izazova, ne sumnjamo da će karijera da doživi i veći uspon.

Do tada, crveno-bela kapica ostaje zaštini znak, broj 11 upozorenje za golmane da je opasnost u vodi blizu...

Završena je sezona u Regionalnoj ligi. Zadovoljni ste učinjenim?

- Ekipa je mnogo mlađa u odnosu na prošlu sezonu. Na početku, kad smo krenuli, ljudi, za razliku od nas samih, nisu imali velika očekivanja. Neke kockice su se poklopile, iako nemamo širok „roster” izneli smo prvi deo sezone neočekivano dobro – bili smo šesti u Jadranskoj ligi. Osim toga, pobedili smo osvajače kupova Hrvatske i Crne Gore – Jug i Primorac. Pa, plasman u finale Kupa Srbije, bilo je neizvesno protiv Novog Beograda, igralo se na jednu loptu. Smatram da je prva polusezona odrađena dobro – krasila nas je i kvalitetna igra. U januaru smo morali da promenimo bazen – krenulo je renoviranje „25. maja”, na Banjici imamo jedan trening dnevno. Smatram da je manjak treninga dosta uticao na partije, međutim, deluje da se opet vraćamo u kolosek. Iskoristili smo svaki dobijen prostor, verujem da će to da nam se vrati u četvrtfinalu srpskog plej-ofa protiv Valisa – sa velikim optimizmom započinje razgovor za Sportski žurnal Kristian Šulc.

Rekli ste da u ekipi ima mnogo mladih. Ipak, koliko vam pomaže prisustvo iskusnijih, u smislu da kanališe nedostatke, oscilacije?

- Među nama kao ljudima i osobama kad pričamo među sobom može svako sa svakim da sedi i da se ne oseti razlika u godinama. U bazenu, vežbanju, na treningu, igri – bar meni, daje mi vetar u leđa i sigurnost kad znam da su tu Ivan Basara, Lukaš Seman, Miloš Vukičević i Bojan Baničević. Pod tim mislim, kad imamo nekog starijeg, ako krene nešto po zlu, imamo oslonac. Uradili smo dobar posao i tako ćemo i da nastavimo. Iskusniji pomažu razgovorom kad nešto ne ide, ili si nervozan – oni su ti koji usmeravaju i smiruju. Generalno, svaka ozbiljnija ekipa mora da ima nekog starijeg koji će da ,,spusti loptu” kad uđe nervoza i daruje staloženost.

Dešavalo se Crvenoj zvezdi da bude ravnopravna s Novim Beogradom, ali bilo je i padova prouzrokovanih mladošću ekipe i ritmom kvalitetnog protivnika?

- Novobeograđani su kvalitetniji od nas, ne mogu da kažem da nisu, igraju Ligu šampiona i imaju sijaset reprezentativaca. S druge strane, evidentan je manjak „rostera”, oni igraju sa 14 igrača, na žalost, mi to nemamo. Normalno je, kad je tako, da se i dogodi pad koncentracije. Šampioni to neće da prepuste slučaju - kad priđeš na gol, dva razlike kazne te na iskustvo olakim golovima za svega nekoliko minuta.

Crveno-beli su poznati i zbog dva izuzetna centra: na Miloša Vukičevića i Lukaša Semana svi obraćaju pažnju. Da li je to adut više, znajući da danas vaterpolo teži ka malo drugačijoj igri, u kojoj su promenjene uloge na toj poziciji?

- Mnogo nam znače, centri ulivaju sigurnost u napadu, dobija se dubina u ofanzivnom delu. Kad vidiš da nešto ne ide, uvek možeš njima da dodaš loptu – naravno, ako uspeš, oni će da izbore isključenje. Imaćeš igrača više i šansu da postigneš gol, ako ne, onda iz pozicionog. Generalno, ekipe mnogo teže idu u kontranapad, jer su povučeniji. Dobar centar, kao što ih imamo mi u Zvezdi, mnogo znači. Sad taj moderan vaterpolo – sve je brzo, ide se gore - dole. Smatram, ipak, da nikad neće da izađe iz mode da imaš dva vrhunska centra i da oni mnogo toga donose celokupnoj igri.

Deluje da je saradnja sa Aleksandrom Filipovićem kao šefom stručnog štaba na visokom nivou. Uvek je fokusiran, energičan i spreman da pomogne?

- Energičan je, fokusiran. Hoće da razgovara, da dođe do zajedničkog rešenja. Nema ishitrene odluke – ako igraš loše, skloni te. Uliva poverenje igračima. Da kažem, postoji ta neka sloboda, kad vidiš nešto, osetiš – uradi to, ne mora ništa šablonski. Smatram da mu je to najveća vrlina, kao i činjenica da razgovara sa igračima. Dobar je pedagog.

Dugo ste već član beogradskog velikana, ali čini se da je tekuća sezona najbolja. Kakav je osećaj biti na vrhu liste strelaca, pritom iza sebe ostaviti igrače kao što su Vlahopulos, Fatović i mnogi drugi sjajni vaterpolisti, učesnici i fajnal-fora Regionalne lige?

- Izuzetno sam srećan i ponosan na sebe. Radio sam cele godine, nisam ništa jurio – kad sam pokušavao tako, nije išlo kako sam očekivao. Pustio sam da prirodno ide i tako je teklo. Dobio sam poverenje od svih u ekipi. Preuzimao sam odgovornost i smatram da me je to nagradilo – ne mogu da izostavim prošlogodišnji rad sa Urošem Stevanovićem u Kragujevcu. Stekao sam samopouzdanje i poverenje u sebe koje je nedostajalo možda u pojedinim godinama karijere. Srećan sam jer vidim da me i ljudi skroz drugačije doživljavaju, gledaju. Trenutno, sigurno najveći iskorak u karijeri – najbolji strelac ispred takvih igrača. Sad, to ne mora ništa da znači, ipak, uliva sigurnost. Pokazao sam pravo lice. Ko je sumnjao, ili nije, ne znam – tek imam 25 godina, ima još mnogo toga da se dokaže i uradi da bih rekao ,,zadovoljan sam učinjenim u karijeri”.

Golmani su poslednja linija koja brani vaš šut. Kog čuvara mreže biste istakali?

- Najizazovniji golman mi je Vladimir Mišović, saigrač ove godine (smeh). Čita sve moje šuteve i, hvala Bogu, igra sa mnom u ekipi, ne moram da se mučim protiv njega. S druge strane, izdvojio bih i Bijača iz splitskog Jadrana, stvarno je 50 odsto ekipe. U pobedi protiv Olimpijakosa odbranio je četiri penala u regularnom delu – baš pravi razliku. Kad nije branio, izgubili su 10 razlike od Novog Beograda. Rekao bih da mi on najteže pada u Jadranskoj ligi.

Kad vas gledamo iz publike, lopta iz raznih pozicija nalazi put do mreže. Da li imate neku omiljenu stranu odakle najviše volite da zapretite?

- Mogu da kažem kako se to iz godine u godine menjalo, kao i moja uloga u bazenu. Sloboda. U Kragujevcu, najviše sam golova postizao s krila, ili „jedan na jedan”. Stevanović je onda počeo da me stavlja spolja, na poziciju tri, da vodim protok lopte i navlačim igrače na sebe. Slično je i sad. S druge strane, šut iz faula nešto je što radim ceo život, možda čak najbolje. Kažem, od kako sam dobio tu ulogu i veću pozornost drugih ekipa, najviše igram spolja, na trojci jer mnogo više doprinosi to što mogu nekog da izvučem i a izazovem reakciju igrača, da proigram nekoga. Naravno, ako me neko pusti, nije baš ,,pametno”. Rekao bih da je to neki miks – nije to više samo silovito, napadački, da se samo postigne gol.

Odigrali ste sjajnu sezonu. Da li ste i sami očekivali ovakav rasplet događaja na samom početku?

- Ne, nisam očekivao. Prvobitno sam se dogovorio s jednim stranim klubom i to je posle propalo. Dan pre potpisivanja ugovora, bio je to nesrećan splet okolnosti – direktor je bio odmoru i došlo je do problema. Umesto u ponedeljak, trebalo je da potpišem u utorak. Kad se očekivao paraf, došlo je do komplikacija, dan kasnije, odnosno u utorak, rekli da ne mogu da potpišem, da neće poslati papire, jer žele drugog igrača. Ispostavilo se da je došlo do preokreta, klub je našao novac, taj momak je ostao i nisu nikog doveli. Osim poziva iz inostranstva stigla je i ponuda Zvezde – pravi se ekipa, međutim, ni to nije išlo po planu, nisu uspeli da nađu sponzore koje su hteli. Zvali su me, nije ispalo kako su zamišljali, ali sam verovao da to može da bude dobro. Na ličnom planu nisam mislio da će da bude ovako. Nisam pratio listu strelaca do sedmog, osmog kola kad su prijatelji počeli da mi šalju slike da sam najbolji strelac.

Vidite li reprezentaciju kao krunu karijere?

- Igranje za Srbiju je najveća čast i svakom igraču bi trebalo da predstavlja krunu karijere. Najpre poziv, onda igranje i, daj Bože, medalja. Ulogu igra i sreća, „poklapanje”...