Костовић: Изабрала сам тенис да бих постала најбоља

Кренула је стопама Монике Селеш, Јелене Јанковић, Филипа Крајиновића и Миомира Кецмановића. С непуних 15 постала је члан престижне „Болитијери академије” у Брадентону на Флориди. Прошле године била је најбоља на Европском првенству до 18 година, недавно дебитовала у сениорској репрезентацији Србије. Све то стоји у биографији младој, талентованој и перспективној тенисерки Теодори Костовић.

Успех не долази преко ноћи, само напоран рад, упорност, дисциплина и одрицање праве разлику између солидних и најбољих, не само у игри с лоптицом и рекетом, већ у било ком спорту.

Многи су почели да играју тенис због старијег брата или су одрасли у спортској породици, па су од мноштва спортова изабрали тенис. Код Теодоре то није био случај. Девојка родом из Новог Сада од малих ногу знала је одговор на питање – шта жели да постане кад порасте. Није било других опција, без много размишљања изабрала је тенис, желела је да буде најбоља, а имала је пет година. Није се предомислила и одустала чак ни кад јој је тата Дејан купио рекет који је био три пута већи од ње. Теодорина жеља била је јача од свега. Још тад је показала карактер борца какав данас демонстрира на турнирима широм света.

О недавном искуству на Били Џин Кинг купу у националном дресу, о првим корацима на теренима у родном граду, о томе како је стигла до чувене IMG академије у Америци, али и о изазовима, плановима и циљевима, ексклузивно је за Спортски журнал причала Теодора Костовић.

Какав је осећај дебитовати у дресу сениорске репрезентације?

- Супер! Први пут сам била део професионалне селекције. Уживала сам у сваком моменту, девојке су феноменалне. Мију Ристић знам из јуниорских дана, играле смо заједно за селекцију до 16 година. Луну Вујовић, такође, познајем од раније. Сад сам се упознала са Ањом Станковић и Наталијом Сенић. Од првог дана атмосфера је била изванредна. Феноменално искуство. Кад је реч о резултату, могло је боље. Изгубили смо одлучујући меч против Хрватске, а имале смо шансе. Битно је да смо остале у групи – почела је разговор 17-годишња Теодора.

Како сте реаговали на позив селектора Душана Вемића?

- Ово је био други пут да сам добила позив, премијерно сам играла у обе конкуренције. Селектор ме је позвао после Европског првенства лане, имала сам повреду, тачније руптуру, нисам могла да идем за Анталију. Била сам баш разочарана и тужна. Кад ме је позвао за ово такмичење, била сам у Мајамију. Био је на мечевима, гледао како играм. Била сам пресрећна и задовољна што сам добила прилику да играм кад сам здрава, права и спремна.

Који је план у наставку сезоне?

- Тренутно се све одвија спонтано. Још желим да играм на јуниорским грен слем турнирима и осталим турнирима зато што хоћу да завршим као број 1 на листи код јуниора. С друге стране, тренери ми говоре да треба да се пребацим на ВТА турнеју.

Који су циљеви до краја такмичарске године?

- Прва позиција на јуниорској листи – зато што сам у свакој категорији до сада била међу најбољих 10 или пет. Желим да завршим као број 1! С друге стране, два пута долазим на корак до главног жреба. За почетак, желела бих да се квалификујем за елитни део турнира из серије 1.000. Волела бих да се квалификујем за главни жреб Аустралијског опена следеће сезоне. То значи да морам да будем међу првих 200 на ВТА-а, то ми је приоритет. Циљам професионалну титулу и што бољи пласман на листи. Све је супер досад, али знам да могу много боље. Сваки одличан резултат и успех су ми извор мотивације, не притисак. 

Шта је потребно да прва позиција постане реалност?

- Грен слем титула. Само највећи трофеј на Ролан Гаросу, Вимблдону или Ју-Ес опену доноси место број 1, никако другачије.

Опишите нам искуство с јуниорских грен слем турнира?

- Прелепо је. Први пут сам играла на Ролан Гаросу пре две године. Тад сам победила трећу тенисерку на свету, што је био баш велики успех. Атмосфера је невероватна, окружен си професионалним играчима.

Шта бисте издвојили као нешто посебно и занимљиво с највећих такмичења?

- Прошле године кад сам играла на Гаросу, велики број навијача дошао је да гледа Новака Ђоковића и Олгу Даниловић. Кад су њихови мечеви били готови, публика је мене подржавала. Невероватан је осећај кад чујеш да толико људи с трибина навија за тебе.

Какав стил игре преферирате?

- Агресиван – такав ми је карактер. У свему што радим трудим се да будем најбоља. Увек сам искрена и рећи ћу све директно, нећу изокола. Карактер ми је повезан са стилом игре и, уопште, с тенисом.

Шта бисте издвојили као највећу предност, а шта као највећу ману у игри? 

- Борбеност, никад не одустајем. Желим да противник осети да сам спремна да се борим за сваки поен. Чак и да губим 0:6, 0:5 и даље ћу да се борим до краја. С друге стране, у последњих неколико мечева догодило ми се да изгорим од те жеље. Све је то нормално, млада сам. 

Да евоцирамо успомене... Како сте почели да се бавите тенисом?

- У нашој породици мора да си у спорту. Мама се није бавила спортом, док је тата играо све осим тениса. Највише се задржао у фудбалу, али никад није прешао у професионалне воде. Био је веома добар и талентован. Родитељи су ме питали шта желим да тренирам, из прве сам рекла – тенис, јер желим да будем најбоља. На то су одговорили да не морам да будем најбоља, већ само да играм за себе и да уживам. Тако је све почело.

Ко вам је купио први рекет?

- Никад нећу да заборавим: тата ми је купио рекет код Кинеза. Био је три пута већи од мене. Имала сам четири и по године. Први тренинг обавила сам на шљаци, практично сам рођена на тој подлози. Била сам с првим тренером Иваном Керлетом, невероватно ми је драго што смо још у контакту.   

Да нисте тенисерка коју професију бисте одабрали?

- Не знам. Од малих ногу највише од свега волела сам да играм тенис и да се професионално бавим тиме. Уколико морам да бирам рекла бих – архитекта. Волим техничко. Обожавам да цртам, све то ме некако смирује. Могу да кажем да ми је то хоби. 

ЛЕПА СЕЋАЊА ИЗ ЛОНДОНА

Не постоји тенисер који неће рећи да је Вимблдон посебан турнир. Историја и традиција Централног терена заштитни су знак трећег грен слема. Зато је Теодора издвојила резултат из Лондона:

- Четвртфинале Вимблдона из 2024. кад сам победила прву јуниорку на свету. Освојила сам титулу пре него што сам отишла за Лондон. Имам лепа сећања.

ЗА ВАСКРС У МАДРИДУ

Тенисери и тенисерке живе живот с коферима баш зато што скоро сваке недеље путују у неку другу земљу, неретко на другом континенту. Теодора ће Васкрс да дочека у главном граду Шпаније, где је од Великог петка.

- Добила сам специјалну позивницу за такмичење из серије 1.000 у Мадриду, али за квалификације – открила је Костовићева. – Кад је реч о јуниорској категорији играћу на Гаросу, пре тога у Милану - ИТФ 500. До краја године бићу фокусирана на грен слем турнире.

У КИКИНДИ ТУЦАЊА ЈАЈИМА

На питање како прослављате Васкрс од када се такмичите и да ли се разликује од раније, Костовићева је признала:

- Углавном тренирам за све празнике – Нову годину, Божић, Васкрс... Празници су за мене одувек били исти и док сам била мала и сад. За Васкрс ћу да будем у Мадриду. Иначе, славимо их све породично. Сећам се да смо ишли у Кикинду, имали смо нека такмичења у туцању јајима. То су ми лепа сећања.

РИЗИКОМ ДО БОЛИТИЈЕРИЈА

Теодора је пети српски представник који је постао део чувене ИМГ академије. На питање да нам опише пут до школе Ника Болитијерија, Костовићева је истакла:

- Све је ишло преко мог првог тренера Ивана Керлета. Ако се добро сећам, из академије су тражили студента који хоће да иде тамо. Прво смо им послали мој видео, онда су ме позвали. Био је услов да идем сама, без родитеља, тако да смо размишљали да ли да одем или останем. На крају сам схватила да некад у животу морам да ризикујем и да будем самостална. Отишла сам за Америку кад сам имала 14. Није ми било лако, али осамосталила сам се.

УСТАЈЕМ У 5.30

На питање како изгледа дан на академији у Америци, Теодора је објаснила:

- Устајем веома рано, негде око 5.30 или 6.00. Прво имам доручак, следе фитнес вежбе, па тениски тренинг и још један фитнес. Тај део активности завршавам до 11.00 или 11.30. Већ у 13.30 почињем поново с тенисом, све до 15.30. Завршавам после кондиционог тренинга и опоравка. Имам баш испуњен дан.

С ВАГИЦОМ У ЛИТВАНИЈУ

Иако је тек почела у белом спорту, Теодора је већ одабрала професију кад једног дана окачи рекет о клин.

- Бавим се исхраном, тренутно. Волим да записујем шта једем, баш водим рачуна. У последње време читам много о бодибилдингу. Планирам у будућности, кад завршим с тенисом, тамо негде у 50. години, да се бавим тиме. Занимљиво ми је како све у грам мере. Почела сам и ја од ове године, некад је превише. Имам вагицу коју носим, сад сам је понела у Литванију. Сви су били шокирани што носим вагу.

ДВЕ ГОДИНЕ БЕЗ ЧОКОЛАДЕ

Да би остварила резултате Теодора се труди да води рачуна о сваком детаљу:

- Не једем слатко већ две године. У почетку ми је било тешко, али сад кад видим да имам резултате без сладоледа или чоколаде све ми теже пада да једем тако нешто. Кад могу да узмем нешто слатко, увек кажем себи да оставим и да будем дисциплинована.

ЧЕКА ЈЕ ЖУРНАЛОВ СЛАДОЛЕД

Теодора највише воли да једе сладолед. Открила је да после сваког великог резултата части себе.

Да се договоримо – уколико обезбедите место у главном жребу Мадрида једете сладолед?

- Може, али нисам се частила још од Европског првенства прошле године. Желим да буде баш у Кикинди, тамо је најбољи сладолед. Тамо сам проводила највише времена док сам била мала, хвата ме нека носталгија.

ЗА ЧАСТ СРБИЈЕ

Музика је део Теодорине рутине пре него што изађе на терен:

- Пред меч углавном слушам српске песме. То ме мотивише, из мале смо земље и многи мисле да немамо добар женски тенис. Кад изађем на терен волим да се борим за Србију.