Kostović: Izabrala sam tenis da bih postala najbolja

Krenula je stopama Monike Seleš, Jelene Janković, Filipa Krajinovića i Miomira Kecmanovića. S nepunih 15 postala je član prestižne „Bolitijeri akademije” u Bradentonu na Floridi. Prošle godine bila je najbolja na Evropskom prvenstvu do 18 godina, nedavno debitovala u seniorskoj reprezentaciji Srbije. Sve to stoji u biografiji mladoj, talentovanoj i perspektivnoj teniserki Teodori Kostović.

Uspeh ne dolazi preko noći, samo naporan rad, upornost, disciplina i odricanje prave razliku između solidnih i najboljih, ne samo u igri s lopticom i reketom, već u bilo kom sportu.

Mnogi su počeli da igraju tenis zbog starijeg brata ili su odrasli u sportskoj porodici, pa su od mnoštva sportova izabrali tenis. Kod Teodore to nije bio slučaj. Devojka rodom iz Novog Sada od malih nogu znala je odgovor na pitanje – šta želi da postane kad poraste. Nije bilo drugih opcija, bez mnogo razmišljanja izabrala je tenis, želela je da bude najbolja, a imala je pet godina. Nije se predomislila i odustala čak ni kad joj je tata Dejan kupio reket koji je bio tri puta veći od nje. Teodorina želja bila je jača od svega. Još tad je pokazala karakter borca kakav danas demonstrira na turnirima širom sveta.

O nedavnom iskustvu na Bili Džin King kupu u nacionalnom dresu, o prvim koracima na terenima u rodnom gradu, o tome kako je stigla do čuvene IMG akademije u Americi, ali i o izazovima, planovima i ciljevima, ekskluzivno je za Sportski žurnal pričala Teodora Kostović.

Kakav je osećaj debitovati u dresu seniorske reprezentacije?

- Super! Prvi put sam bila deo profesionalne selekcije. Uživala sam u svakom momentu, devojke su fenomenalne. Miju Ristić znam iz juniorskih dana, igrale smo zajedno za selekciju do 16 godina. Lunu Vujović, takođe, poznajem od ranije. Sad sam se upoznala sa Anjom Stanković i Natalijom Senić. Od prvog dana atmosfera je bila izvanredna. Fenomenalno iskustvo. Kad je reč o rezultatu, moglo je bolje. Izgubili smo odlučujući meč protiv Hrvatske, a imale smo šanse. Bitno je da smo ostale u grupi – počela je razgovor 17-godišnja Teodora.

Kako ste reagovali na poziv selektora Dušana Vemića?

- Ovo je bio drugi put da sam dobila poziv, premijerno sam igrala u obe konkurencije. Selektor me je pozvao posle Evropskog prvenstva lane, imala sam povredu, tačnije rupturu, nisam mogla da idem za Antaliju. Bila sam baš razočarana i tužna. Kad me je pozvao za ovo takmičenje, bila sam u Majamiju. Bio je na mečevima, gledao kako igram. Bila sam presrećna i zadovoljna što sam dobila priliku da igram kad sam zdrava, prava i spremna.

Koji je plan u nastavku sezone?

- Trenutno se sve odvija spontano. Još želim da igram na juniorskim gren slem turnirima i ostalim turnirima zato što hoću da završim kao broj 1 na listi kod juniora. S druge strane, treneri mi govore da treba da se prebacim na VTA turneju.

Koji su ciljevi do kraja takmičarske godine?

- Prva pozicija na juniorskoj listi – zato što sam u svakoj kategoriji do sada bila među najboljih 10 ili pet. Želim da završim kao broj 1! S druge strane, dva puta dolazim na korak do glavnog žreba. Za početak, želela bih da se kvalifikujem za elitni deo turnira iz serije 1.000. Volela bih da se kvalifikujem za glavni žreb Australijskog opena sledeće sezone. To znači da moram da budem među prvih 200 na VTA-a, to mi je prioritet. Ciljam profesionalnu titulu i što bolji plasman na listi. Sve je super dosad, ali znam da mogu mnogo bolje. Svaki odličan rezultat i uspeh su mi izvor motivacije, ne pritisak. 

Šta je potrebno da prva pozicija postane realnost?

- Gren slem titula. Samo najveći trofej na Rolan Garosu, Vimbldonu ili Ju-Es openu donosi mesto broj 1, nikako drugačije.

Opišite nam iskustvo s juniorskih gren slem turnira?

- Prelepo je. Prvi put sam igrala na Rolan Garosu pre dve godine. Tad sam pobedila treću teniserku na svetu, što je bio baš veliki uspeh. Atmosfera je neverovatna, okružen si profesionalnim igračima.

Šta biste izdvojili kao nešto posebno i zanimljivo s najvećih takmičenja?

- Prošle godine kad sam igrala na Garosu, veliki broj navijača došao je da gleda Novaka Đokovića i Olgu Danilović. Kad su njihovi mečevi bili gotovi, publika je mene podržavala. Neverovatan je osećaj kad čuješ da toliko ljudi s tribina navija za tebe.

Kakav stil igre preferirate?

- Agresivan – takav mi je karakter. U svemu što radim trudim se da budem najbolja. Uvek sam iskrena i reći ću sve direktno, neću izokola. Karakter mi je povezan sa stilom igre i, uopšte, s tenisom.

Šta biste izdvojili kao najveću prednost, a šta kao najveću manu u igri? 

- Borbenost, nikad ne odustajem. Želim da protivnik oseti da sam spremna da se borim za svaki poen. Čak i da gubim 0:6, 0:5 i dalje ću da se borim do kraja. S druge strane, u poslednjih nekoliko mečeva dogodilo mi se da izgorim od te želje. Sve je to normalno, mlada sam. 

Da evociramo uspomene... Kako ste počeli da se bavite tenisom?

- U našoj porodici mora da si u sportu. Mama se nije bavila sportom, dok je tata igrao sve osim tenisa. Najviše se zadržao u fudbalu, ali nikad nije prešao u profesionalne vode. Bio je veoma dobar i talentovan. Roditelji su me pitali šta želim da treniram, iz prve sam rekla – tenis, jer želim da budem najbolja. Na to su odgovorili da ne moram da budem najbolja, već samo da igram za sebe i da uživam. Tako je sve počelo.

Ko vam je kupio prvi reket?

- Nikad neću da zaboravim: tata mi je kupio reket kod Kineza. Bio je tri puta veći od mene. Imala sam četiri i po godine. Prvi trening obavila sam na šljaci, praktično sam rođena na toj podlozi. Bila sam s prvim trenerom Ivanom Kerletom, neverovatno mi je drago što smo još u kontaktu.   

Da niste teniserka koju profesiju biste odabrali?

- Ne znam. Od malih nogu najviše od svega volela sam da igram tenis i da se profesionalno bavim time. Ukoliko moram da biram rekla bih – arhitekta. Volim tehničko. Obožavam da crtam, sve to me nekako smiruje. Mogu da kažem da mi je to hobi. 

LEPA SEĆANjA IZ LONDONA

Ne postoji teniser koji neće reći da je Vimbldon poseban turnir. Istorija i tradicija Centralnog terena zaštitni su znak trećeg gren slema. Zato je Teodora izdvojila rezultat iz Londona:

- Četvrtfinale Vimbldona iz 2024. kad sam pobedila prvu juniorku na svetu. Osvojila sam titulu pre nego što sam otišla za London. Imam lepa sećanja.

ZA VASKRS U MADRIDU

Teniseri i teniserke žive život s koferima baš zato što skoro svake nedelje putuju u neku drugu zemlju, neretko na drugom kontinentu. Teodora će Vaskrs da dočeka u glavnom gradu Španije, gde je od Velikog petka.

- Dobila sam specijalnu pozivnicu za takmičenje iz serije 1.000 u Madridu, ali za kvalifikacije – otkrila je Kostovićeva. – Kad je reč o juniorskoj kategoriji igraću na Garosu, pre toga u Milanu - ITF 500. Do kraja godine biću fokusirana na gren slem turnire.

U KIKINDI TUCANjA JAJIMA

Na pitanje kako proslavljate Vaskrs od kada se takmičite i da li se razlikuje od ranije, Kostovićeva je priznala:

- Uglavnom treniram za sve praznike – Novu godinu, Božić, Vaskrs... Praznici su za mene oduvek bili isti i dok sam bila mala i sad. Za Vaskrs ću da budem u Madridu. Inače, slavimo ih sve porodično. Sećam se da smo išli u Kikindu, imali smo neka takmičenja u tucanju jajima. To su mi lepa sećanja.

RIZIKOM DO BOLITIJERIJA

Teodora je peti srpski predstavnik koji je postao deo čuvene IMG akademije. Na pitanje da nam opiše put do škole Nika Bolitijerija, Kostovićeva je istakla:

- Sve je išlo preko mog prvog trenera Ivana Kerleta. Ako se dobro sećam, iz akademije su tražili studenta koji hoće da ide tamo. Prvo smo im poslali moj video, onda su me pozvali. Bio je uslov da idem sama, bez roditelja, tako da smo razmišljali da li da odem ili ostanem. Na kraju sam shvatila da nekad u životu moram da rizikujem i da budem samostalna. Otišla sam za Ameriku kad sam imala 14. Nije mi bilo lako, ali osamostalila sam se.

USTAJEM U 5.30

Na pitanje kako izgleda dan na akademiji u Americi, Teodora je objasnila:

- Ustajem veoma rano, negde oko 5.30 ili 6.00. Prvo imam doručak, slede fitnes vežbe, pa teniski trening i još jedan fitnes. Taj deo aktivnosti završavam do 11.00 ili 11.30. Već u 13.30 počinjem ponovo s tenisom, sve do 15.30. Završavam posle kondicionog treninga i oporavka. Imam baš ispunjen dan.

S VAGICOM U LITVANIJU

Iako je tek počela u belom sportu, Teodora je već odabrala profesiju kad jednog dana okači reket o klin.

- Bavim se ishranom, trenutno. Volim da zapisujem šta jedem, baš vodim računa. U poslednje vreme čitam mnogo o bodibildingu. Planiram u budućnosti, kad završim s tenisom, tamo negde u 50. godini, da se bavim time. Zanimljivo mi je kako sve u gram mere. Počela sam i ja od ove godine, nekad je previše. Imam vagicu koju nosim, sad sam je ponela u Litvaniju. Svi su bili šokirani što nosim vagu.

DVE GODINE BEZ ČOKOLADE

Da bi ostvarila rezultate Teodora se trudi da vodi računa o svakom detalju:

- Ne jedem slatko već dve godine. U početku mi je bilo teško, ali sad kad vidim da imam rezultate bez sladoleda ili čokolade sve mi teže pada da jedem tako nešto. Kad mogu da uzmem nešto slatko, uvek kažem sebi da ostavim i da budem disciplinovana.

ČEKA JE ŽURNALOV SLADOLED

Teodora najviše voli da jede sladoled. Otkrila je da posle svakog velikog rezultata časti sebe.

Da se dogovorimo – ukoliko obezbedite mesto u glavnom žrebu Madrida jedete sladoled?

- Može, ali nisam se častila još od Evropskog prvenstva prošle godine. Želim da bude baš u Kikindi, tamo je najbolji sladoled. Tamo sam provodila najviše vremena dok sam bila mala, hvata me neka nostalgija.

ZA ČAST SRBIJE

Muzika je deo Teodorine rutine pre nego što izađe na teren:

- Pred meč uglavnom slušam srpske pesme. To me motiviše, iz male smo zemlje i mnogi misle da nemamo dobar ženski tenis. Kad izađem na teren volim da se borim za Srbiju.