Добрашиновић: Није добро што сам пријатељ са играчима

Синиша Добрашиновић, шеф стручног штаба Радничког из Ниша, део је плејаде тренера који каријере граде у домаћој Супер лиги. Његова играчка, али и тренерска каријера, везују се за Кипар, који поред Црне Горе и Србије, сматра својом земљом. На нашој сцени афирмисао се као везиста Рудара из Пљеваља у Првој лиги СР Југославије, рођен је у Беранама 17. фебруара 1977.

- Отишао сам на Кипар кад је тамо фудбал још био на аматерском нивоу. У екипи су могла бити три странца, док су остатак чинили домаћи играчи. Кипрани су најбољи пример како фудбал може да се развија. Уласком у Европску унију повећао се број странаца, доста је уложено у инфраструктуру, терене, тренере, па је самим тим и лига напредовала. Сада је на нивоу белгијске, а Кипар је ове године имао три представника у групној фази европских такмичења, што је за тај број становника и за величину државе невероватан успех. Прија ми што сам учествовао у развоју кипарског фудбала, као играч и тренер - започиње причу Добрашиновић.

Главнокомандујућем на клупи Нишлија драго је што је ризиковао са одласком на Рајско острво:

- Био сам у групи играча који су тада долазили углавном са простора некадашње Југославије. Од нас странаца се увек више очекивало, да направимо разлику, донесемо победу, нико се није ослањао на кипарске играче, што је у том тренутку било реално. Странци су брзо и мењани уколико нису доносили оно што се од њих очекује. Стигао сам из Локерена и у почетку нисам био оптимиста, али је на крају све испало савршено.

Синиша је играо за више кипарских клубова, а највећи успех остварио је са Анортозисом 2008.

- Играли смо групну фазу Лиге шампиона, кад је то било веома тешко. У последњем колу квалификација елиминисали смо Олимпијакос. Били смо прва екипа која је направила такав успех у историји кипарског фудбала. АПОЕЛ је након тога имао добре резултате у Лиги шампиона предвођен Иваном Јовановићем. Ми често потцењујемо кипарски фудбал, али то раде они који нису упућени, свако ко прати зна колико брзо напредују.

Добрим играма Добрашиновић је дошао и до државног тима, за који га везују само лепе успомене. Управо је у дресу репрезентације Кипра „окачио копачке о клин”.

- Чекала се папирологија, да бих могао да добијем пасош. За репрезентацију сам играо од 2008. до 2014. Каријеру сам завршио на пријатељској утакмици против Јапана у Токију. Велика је част бити репрезентативац неке државе, јер играш против најбољих светских екипа, играча, то је био мој сан. Исто тако сам сањао и да учествујем у Лиги шампиона, а сада сањам да као тренер водим екипу у елитном европском такмичењу.

Синиша је по окончању играчке каријере одмах је постао тренер.

- Кад се вратим мало уназад и кад размислим, какав сам у ствари био током играчке каријере, чини ми се да сам и тада био често тренер на терену. Можда због позиције везног играча на којој сам играо, па сам често усмеравао играче. Знао сам да ћу бити тренер, јер ја фудбал живим 24 сата и овде се најбоље сналазим.

Добрашиновић попут многих својих колега подвлачи да је теже бити тренер него играч.

- Играчка и тренерска каријера немају никакве везе. Ми као бивши играчи можемо да препознамо неке ситуације у игри, да разумемо играче, али сада морамо да будемо и добри психолози, да уклопимо све те карактере у екипу. На пример, ја пуно улажем у међуљудске односе. Покушавам да будем пријатељ са свим играчима, што можда није добро, али ја тежим томе и мени су играчи најбитнији. Битно ми је да играч задовољан, да имамо фер однос и да сви знају да ће им се вратити онолико колико дају на терену. А од мене ће увек бити испоштовани.

Шеф струке Радничког признаје да му је било тешко на почетку тренерске каријере:

- Тешко задржавам емоције. Чини ми се да сам временом постао стабилнији по том питању. Кад испољавате емоције сужен је видокруг и то доводи до тога да се доносе неке погрешне одлуке. Ту сам сада успоставио неки баланс и боље примам информације које ми дају играчи.

Јавност у Србији са његовим радом упознала се кроз игре Новог Пазара, Железничара и сада Радничког из Ниша.

- Велика ми је част што сам тренер Радничког, клуба са богатом историјом и традицијом. Уопште нисам гледао позицију на табели када сам прихатио позив. Раднички је и у старој Југославији био клуб који су сви респектовали, због историје, успеха у европским куповима, играча које је дао југословенском фудбалу. Једноставно, кад сам добио позив нормално је било да прихватим, дођем и посао радим најбоље што могу. Задовољан сам и градом, клубом, људима…  Недостаје већи број људи на трибинама. Публику можемо да доведемо само моји играчи и ја – добрим играма.

Суперлигаш са Чаира бори се за опстанак, а Добрашиновић истиче да је потребна, једна победа, да се пређе на другу страну.

- Потрудићемо се да будемо бољи. Осим утакмице против Текстилца остале смо одиграли добро. Имали смо прилику да савладамо Чукарички, против Новог Пазара смо били добри, то су све квалитетне екипе. Неопходна нам је подршка против ИМТ-а, да публика дође и да заједно победимо и остваримо циљ опстанком у елити.

Говорио је и раније Добрашиновић да труд и рад морају доћи на наплату и управо се нада да ће се то дестити у наредних месец и по дана:

- Срећа мора да се заслужи, надам се да ће нас погледати у наредном периоду и да ћемо почети да побеђујемо. Онда ће све бити лакше, играчи ће добити на самопоуздању, а стићи ће и подршка. Морамо да извучемо максимум у ових шест кола, да енергија увек буде на највишем нивоу и да до краја будемо прави. Раднички као велики клуб, заслужује да остане у лиги и да се наредних година налази у плеј-офу.