Dobrašinović: Nije dobro što sam prijatelj sa igračima

Siniša Dobrašinović, šef stručnog štaba Radničkog iz Niša, deo je plejade trenera koji karijere grade u domaćoj Super ligi. Njegova igračka, ali i trenerska karijera, vezuju se za Kipar, koji pored Crne Gore i Srbije, smatra svojom zemljom. Na našoj sceni afirmisao se kao vezista Rudara iz Pljevalja u Prvoj ligi SR Jugoslavije, rođen je u Beranama 17. februara 1977.

- Otišao sam na Kipar kad je tamo fudbal još bio na amaterskom nivou. U ekipi su mogla biti tri stranca, dok su ostatak činili domaći igrači. Kiprani su najbolji primer kako fudbal može da se razvija. Ulaskom u Evropsku uniju povećao se broj stranaca, dosta je uloženo u infrastrukturu, terene, trenere, pa je samim tim i liga napredovala. Sada je na nivou belgijske, a Kipar je ove godine imao tri predstavnika u grupnoj fazi evropskih takmičenja, što je za taj broj stanovnika i za veličinu države neverovatan uspeh. Prija mi što sam učestvovao u razvoju kiparskog fudbala, kao igrač i trener - započinje priču Dobrašinović.

Glavnokomandujućem na klupi Nišlija drago je što je rizikovao sa odlaskom na Rajsko ostrvo:

- Bio sam u grupi igrača koji su tada dolazili uglavnom sa prostora nekadašnje Jugoslavije. Od nas stranaca se uvek više očekivalo, da napravimo razliku, donesemo pobedu, niko se nije oslanjao na kiparske igrače, što je u tom trenutku bilo realno. Stranci su brzo i menjani ukoliko nisu donosili ono što se od njih očekuje. Stigao sam iz Lokerena i u početku nisam bio optimista, ali je na kraju sve ispalo savršeno.

Siniša je igrao za više kiparskih klubova, a najveći uspeh ostvario je sa Anortozisom 2008.

- Igrali smo grupnu fazu Lige šampiona, kad je to bilo veoma teško. U poslednjem kolu kvalifikacija eliminisali smo Olimpijakos. Bili smo prva ekipa koja je napravila takav uspeh u istoriji kiparskog fudbala. APOEL je nakon toga imao dobre rezultate u Ligi šampiona predvođen Ivanom Jovanovićem. Mi često potcenjujemo kiparski fudbal, ali to rade oni koji nisu upućeni, svako ko prati zna koliko brzo napreduju.

Dobrim igrama Dobrašinović je došao i do državnog tima, za koji ga vezuju samo lepe uspomene. Upravo je u dresu reprezentacije Kipra „okačio kopačke o klin”.

- Čekala se papirologija, da bih mogao da dobijem pasoš. Za reprezentaciju sam igrao od 2008. do 2014. Karijeru sam završio na prijateljskoj utakmici protiv Japana u Tokiju. Velika je čast biti reprezentativac neke države, jer igraš protiv najboljih svetskih ekipa, igrača, to je bio moj san. Isto tako sam sanjao i da učestvujem u Ligi šampiona, a sada sanjam da kao trener vodim ekipu u elitnom evropskom takmičenju.

Siniša je po okončanju igračke karijere odmah je postao trener.

- Kad se vratim malo unazad i kad razmislim, kakav sam u stvari bio tokom igračke karijere, čini mi se da sam i tada bio često trener na terenu. Možda zbog pozicije veznog igrača na kojoj sam igrao, pa sam često usmeravao igrače. Znao sam da ću biti trener, jer ja fudbal živim 24 sata i ovde se najbolje snalazim.

Dobrašinović poput mnogih svojih kolega podvlači da je teže biti trener nego igrač.

- Igračka i trenerska karijera nemaju nikakve veze. Mi kao bivši igrači možemo da prepoznamo neke situacije u igri, da razumemo igrače, ali sada moramo da budemo i dobri psiholozi, da uklopimo sve te karaktere u ekipu. Na primer, ja puno ulažem u međuljudske odnose. Pokušavam da budem prijatelj sa svim igračima, što možda nije dobro, ali ja težim tome i meni su igrači najbitniji. Bitno mi je da igrač zadovoljan, da imamo fer odnos i da svi znaju da će im se vratiti onoliko koliko daju na terenu. A od mene će uvek biti ispoštovani.

Šef struke Radničkog priznaje da mu je bilo teško na početku trenerske karijere:

- Teško zadržavam emocije. Čini mi se da sam vremenom postao stabilniji po tom pitanju. Kad ispoljavate emocije sužen je vidokrug i to dovodi do toga da se donose neke pogrešne odluke. Tu sam sada uspostavio neki balans i bolje primam informacije koje mi daju igrači.

Javnost u Srbiji sa njegovim radom upoznala se kroz igre Novog Pazara, Železničara i sada Radničkog iz Niša.

- Velika mi je čast što sam trener Radničkog, kluba sa bogatom istorijom i tradicijom. Uopšte nisam gledao poziciju na tabeli kada sam prihatio poziv. Radnički je i u staroj Jugoslaviji bio klub koji su svi respektovali, zbog istorije, uspeha u evropskim kupovima, igrača koje je dao jugoslovenskom fudbalu. Jednostavno, kad sam dobio poziv normalno je bilo da prihvatim, dođem i posao radim najbolje što mogu. Zadovoljan sam i gradom, klubom, ljudima…  Nedostaje veći broj ljudi na tribinama. Publiku možemo da dovedemo samo moji igrači i ja – dobrim igrama.

Superligaš sa Čaira bori se za opstanak, a Dobrašinović ističe da je potrebna, jedna pobeda, da se pređe na drugu stranu.

- Potrudićemo se da budemo bolji. Osim utakmice protiv Tekstilca ostale smo odigrali dobro. Imali smo priliku da savladamo Čukarički, protiv Novog Pazara smo bili dobri, to su sve kvalitetne ekipe. Neophodna nam je podrška protiv IMT-a, da publika dođe i da zajedno pobedimo i ostvarimo cilj opstankom u eliti.

Govorio je i ranije Dobrašinović da trud i rad moraju doći na naplatu i upravo se nada da će se to destiti u narednih mesec i po dana:

- Sreća mora da se zasluži, nadam se da će nas pogledati u narednom periodu i da ćemo početi da pobeđujemo. Onda će sve biti lakše, igrači će dobiti na samopouzdanju, a stići će i podrška. Moramo da izvučemo maksimum u ovih šest kola, da energija uvek bude na najvišem nivou i da do kraja budemo pravi. Radnički kao veliki klub, zaslužuje da ostane u ligi i da se narednih godina nalazi u plej-ofu.