Фудбал као партија шаха

Повратак у период пре више од шест деценија и постављено питање шта би Михаило Коларевић Колар у комплетној причи о прошлости променио, извесно је резултирало би одговором – ништа ! И зашто би? Све лампице у биографији тренерског мага сијале су зеленим светлом. Они који га добро знају, уз још гласнију поруку, рекли би, ни на крај памети!

Професор Живорад Бија Станковић, први дифовац на простору западне Србије, кад је најбољи тренер у историји чачанског фудбала већ дубоко закорачио у осму деценију, казао је то својевремено пред сведоцима, пуна срца, искрено: „Колар, без конкуренције, најбољи. Као на траци призведени, без застоја на „малој“, али и  великој сцени, Борцу , чачанским клубовима, нема средине где нису играли ученици Михаила Коларевића“.

Каријеру ретко богату и трофејну на  југословенским просторима, кратком времену проведеном на интернационалној сцени, па српским теренима са много мудрости без прескакања „препона“ у школовању необучених дечака, до регрутовања  фудбалских срца која спортски  никада нису остала сиромашна. Шта више, монолог Михаила Коларевића увек је био прецизно адресиран  едукативном поруком, подизањем, васпитавањем и јачањем култа  појединца, без заборава на колектив. На срећу, његови ученици су све тако и схватили. Тренирање колективности, уз изостанак бола за талентима који својом вољом пропадоше, и чежње за некада ипак срећнијим временима кад су деца волела свој клуб, била спремна да за њега „гину“ на терену.

Имао је Чачак увек визионара, фудбалски настројених људи спремних да у граду и најближем окружењу „упецају клинце“ да од малих ногу воле клуб у којем су поникли. Зар та љубав није најбоља гаранција да ће баш они годину, две, три... волети своје омиљене боје све док им талентом, а на чачанском поднебљу било их је напретек не прошире спортско срце и каријеру наставе у неком од фудбалских великана на нашем и европском небу. Продефиловала су чачанским поднебљем, у години која нас дели од  највећег јубилеја, сто лета постојања Борца, многа позната тренерска имена. Од некадашњих репрезентативаца Тошића, Иве Стевовића, Гојка Зеца, до „домаћих“ Драгана Бојовића, Душана Радоњића, Остојића, Марића, Рајевца... Можда је последњи у кратком низу “странаца“ Гојко Зец  који ће у далекој, али и  блиској прошлости прославити и многе друге којима у фудбалу није био важан само резултат био  један од криваца за почетак који је наслућивао далекометне, амбициозне, испоставило се касније и реалне циљеве Михаила Коларевића.

- Почео сам играчку каријеру као дечак у чачанској Слободи, наставио у сениорима Занатлије. Ту покрај Мораве почео сам и тренерску каријеру у свом Занатлији. Не кријем да сам „крао“занат од тренера Борца, пратећи и буквално све тренинге. Нисам ни наслутио да сам сваки дан полагао дипломски испит до тренутка кад сам добио позив Гојка Зеца да преузмем омладинце Борца. За мене шок и још тежа одлука и одговор који је, можда, и изненадио нашег великог и трофејног тренера. Мислим да ми никада није опростио захвалност на позиву. Чак и образложење да Борац има довољно квалитетних тренера у раду са млађим селекцијама и да ћу бити сувишан. Догодило се то 1966, а само две године касније на позив још једне тренерске легенде Драгана Бојовића „Патка“ уследио је идентичан одговор. Послушао сам тада клупске другове из Занатлије и други позив Бојовића прихватио, искрено послушао пријатеље из клуба под изговором  да ништа не могу изгубити, врата Занатлије увек ће ми бити широм отворена.

А, да ли он то може, како ће све постићи само су нека од питања на која се у разговору са Коларевићем може очекивати једино искрен и честит одговор.

- Борац је постао мој други дом, није било страха,  дубоко сам веровао да ћу са дојучерашњим клупским друговима остати близак пријатељ, о повратку у Занатлију нисам више ни размишљао. Посветио сам се изазовнијим и захтевнијим задацима. Похађао сам тренерска предавања, зимске и летње семинаре ФС Србије, пратио практичан рад и упијао знања искусних и већ проверених тренера. Као круна свега уследиле су и дипломе, од најниже до  вишег тренера струковне организације ФСЈ и ДИФ-а у Београду.

За две и по деценије, уз мање прекиде, проведене у Борцу оставио је утисак елоквентне, образоване и стручне личности.

– Поносан сам на Борац, посветио сам му значајан део свог живота. Фудбал сам увек посматрао као партију шаха. Мора да се повуче много паметних потеза за добитак, свака грешка може да буде кобна. Трудио сам да их буде што мање. Поносан сам и на чињеницу да је готово свака сезона из омладинског погона регрутовала најмање по двојицу првотимца. Остаће упамћена генерација момака рођених 1954, 55. и 56. године која је постала првак Србије и вицешампион Југославије. Деветорица из те генерације заиграла су за први тим, а вечно ће да се памти слика из два финална дуела пред пуним трибинама, 3.000 душа на стадиону крај Мораве и 50.000 на Максимиру, као предигра финала Купа Југославије Динамо - Црвена звезда. Импресиван амбијент и ривал предвођен Велимиром Зајецом, Златком Крањчарем, Влаком...

Коларевић је, небројено пута, уверио српску, па и својевремено југословенску фудбалску јавност, у своје вредности. Изнад свега стваралачки и васпитни рад са млађим селекцијама, али и сениорима који су много тога научили од провереног стручњака. Четири пута успешно се враћао на клупу сениорског тима Борца, пет година обављао дужност инструктора ФСС и ФСЈ, самостално предводио омладинску републичку селекцију. Са Металцем и Таковом из Горег Милановца два пута успео је да избори место у вишем рангу, дубок траг оставио је и као тренер Јавора и Металца из Краљева. Успешно је предводио Интер из Луанде, најпопуларнији клуб из далеке и многољудне афричке државе.

После повратка у Србију прихватио је позив Борца, али брзо се определио за оснивање ФК Младост радост. За 21 годину постојања један од најмлађих чачанских фудбалских колектива постао је препознатљив по већ устаљеној пракси у раду Михаила Коларевића, али и  организацији најмасовнијих турнира икада одржаних у граду на обалама Западне Мораве. Школовао је тренере, али и у фудбалској радионици „азбуци“ научио небројено талентованих и већ проверених играча које су предводили пионирски, кадетски и омладински репрезентативци, голман Ђорђе Спасојевић, Никола Јојић и данашњи првотимац Партизана Јован Милошевић. Остаје много тога и заборављеног, али довољно да и кратак резиме о лику и делу Михаила Коларевића заузме значајно место у историји чачанског спорта.