Fudbal kao partija šaha

Povratak u period pre više od šest decenija i postavljeno pitanje šta bi Mihailo Kolarević Kolar u kompletnoj priči o prošlosti promenio, izvesno je rezultiralo bi odgovorom – ništa ! I zašto bi? Sve lampice u biografiji trenerskog maga sijale su zelenim svetlom. Oni koji ga dobro znaju, uz još glasniju poruku, rekli bi, ni na kraj pameti!

Profesor Živorad Bija Stanković, prvi difovac na prostoru zapadne Srbije, kad je najbolji trener u istoriji čačanskog fudbala već duboko zakoračio u osmu deceniju, kazao je to svojevremeno pred svedocima, puna srca, iskreno: „Kolar, bez konkurencije, najbolji. Kao na traci prizvedeni, bez zastoja na „maloj“, ali i  velikoj sceni, Borcu , čačanskim klubovima, nema sredine gde nisu igrali učenici Mihaila Kolarevića“.

Karijeru retko bogatu i trofejnu na  jugoslovenskim prostorima, kratkom vremenu provedenom na internacionalnoj sceni, pa srpskim terenima sa mnogo mudrosti bez preskakanja „prepona“ u školovanju neobučenih dečaka, do regrutovanja  fudbalskih srca koja sportski  nikada nisu ostala siromašna. Šta više, monolog Mihaila Kolarevića uvek je bio precizno adresiran  edukativnom porukom, podizanjem, vaspitavanjem i jačanjem kulta  pojedinca, bez zaborava na kolektiv. Na sreću, njegovi učenici su sve tako i shvatili. Treniranje kolektivnosti, uz izostanak bola za talentima koji svojom voljom propadoše, i čežnje za nekada ipak srećnijim vremenima kad su deca volela svoj klub, bila spremna da za njega „ginu“ na terenu.

Imao je Čačak uvek vizionara, fudbalski nastrojenih ljudi spremnih da u gradu i najbližem okruženju „upecaju klince“ da od malih nogu vole klub u kojem su ponikli. Zar ta ljubav nije najbolja garancija da će baš oni godinu, dve, tri... voleti svoje omiljene boje sve dok im talentom, a na čačanskom podneblju bilo ih je napretek ne prošire sportsko srce i karijeru nastave u nekom od fudbalskih velikana na našem i evropskom nebu. Prodefilovala su čačanskim podnebljem, u godini koja nas deli od  najvećeg jubileja, sto leta postojanja Borca, mnoga poznata trenerska imena. Od nekadašnjih reprezentativaca Tošića, Ive Stevovića, Gojka Zeca, do „domaćih“ Dragana Bojovića, Dušana Radonjića, Ostojića, Marića, Rajevca... Možda je poslednji u kratkom nizu “stranaca“ Gojko Zec  koji će u dalekoj, ali i  bliskoj prošlosti proslaviti i mnoge druge kojima u fudbalu nije bio važan samo rezultat bio  jedan od krivaca za početak koji je naslućivao dalekometne, ambiciozne, ispostavilo se kasnije i realne ciljeve Mihaila Kolarevića.

- Počeo sam igračku karijeru kao dečak u čačanskoj Slobodi, nastavio u seniorima Zanatlije. Tu pokraj Morave počeo sam i trenersku karijeru u svom Zanatliji. Ne krijem da sam „krao“zanat od trenera Borca, prateći i bukvalno sve treninge. Nisam ni naslutio da sam svaki dan polagao diplomski ispit do trenutka kad sam dobio poziv Gojka Zeca da preuzmem omladince Borca. Za mene šok i još teža odluka i odgovor koji je, možda, i iznenadio našeg velikog i trofejnog trenera. Mislim da mi nikada nije oprostio zahvalnost na pozivu. Čak i obrazloženje da Borac ima dovoljno kvalitetnih trenera u radu sa mlađim selekcijama i da ću biti suvišan. Dogodilo se to 1966, a samo dve godine kasnije na poziv još jedne trenerske legende Dragana Bojovića „Patka“ usledio je identičan odgovor. Poslušao sam tada klupske drugove iz Zanatlije i drugi poziv Bojovića prihvatio, iskreno poslušao prijatelje iz kluba pod izgovorom  da ništa ne mogu izgubiti, vrata Zanatlije uvek će mi biti širom otvorena.

A, da li on to može, kako će sve postići samo su neka od pitanja na koja se u razgovoru sa Kolarevićem može očekivati jedino iskren i čestit odgovor.

- Borac je postao moj drugi dom, nije bilo straha,  duboko sam verovao da ću sa dojučerašnjim klupskim drugovima ostati blizak prijatelj, o povratku u Zanatliju nisam više ni razmišljao. Posvetio sam se izazovnijim i zahtevnijim zadacima. Pohađao sam trenerska predavanja, zimske i letnje seminare FS Srbije, pratio praktičan rad i upijao znanja iskusnih i već proverenih trenera. Kao kruna svega usledile su i diplome, od najniže do  višeg trenera strukovne organizacije FSJ i DIF-a u Beogradu.

Za dve i po decenije, uz manje prekide, provedene u Borcu ostavio je utisak elokventne, obrazovane i stručne ličnosti.

– Ponosan sam na Borac, posvetio sam mu značajan deo svog života. Fudbal sam uvek posmatrao kao partiju šaha. Mora da se povuče mnogo pametnih poteza za dobitak, svaka greška može da bude kobna. Trudio sam da ih bude što manje. Ponosan sam i na činjenicu da je gotovo svaka sezona iz omladinskog pogona regrutovala najmanje po dvojicu prvotimca. Ostaće upamćena generacija momaka rođenih 1954, 55. i 56. godine koja je postala prvak Srbije i vicešampion Jugoslavije. Devetorica iz te generacije zaigrala su za prvi tim, a večno će da se pamti slika iz dva finalna duela pred punim tribinama, 3.000 duša na stadionu kraj Morave i 50.000 na Maksimiru, kao predigra finala Kupa Jugoslavije Dinamo - Crvena zvezda. Impresivan ambijent i rival predvođen Velimirom Zajecom, Zlatkom Kranjčarem, Vlakom...

Kolarević je, nebrojeno puta, uverio srpsku, pa i svojevremeno jugoslovensku fudbalsku javnost, u svoje vrednosti. Iznad svega stvaralački i vaspitni rad sa mlađim selekcijama, ali i seniorima koji su mnogo toga naučili od proverenog stručnjaka. Četiri puta uspešno se vraćao na klupu seniorskog tima Borca, pet godina obavljao dužnost instruktora FSS i FSJ, samostalno predvodio omladinsku republičku selekciju. Sa Metalcem i Takovom iz Goreg Milanovca dva puta uspeo je da izbori mesto u višem rangu, dubok trag ostavio je i kao trener Javora i Metalca iz Kraljeva. Uspešno je predvodio Inter iz Luande, najpopularniji klub iz daleke i mnogoljudne afričke države.

Posle povratka u Srbiju prihvatio je poziv Borca, ali brzo se opredelio za osnivanje FK Mladost radost. Za 21 godinu postojanja jedan od najmlađih čačanskih fudbalskih kolektiva postao je prepoznatljiv po već ustaljenoj praksi u radu Mihaila Kolarevića, ali i  organizaciji najmasovnijih turnira ikada održanih u gradu na obalama Zapadne Morave. Školovao je trenere, ali i u fudbalskoj radionici „azbuci“ naučio nebrojeno talentovanih i već proverenih igrača koje su predvodili pionirski, kadetski i omladinski reprezentativci, golman Đorđe Spasojević, Nikola Jojić i današnji prvotimac Partizana Jovan Milošević. Ostaje mnogo toga i zaboravljenog, ali dovoljno da i kratak rezime o liku i delu Mihaila Kolarevića zauzme značajno mesto u istoriji čačanskog sporta.