Један од најбољих играча свих времена, за многе и најбољи, Никола Карабатић летос је одлучио да заврши каријеру. Сачекао је крај Олимпијских игара у Паризу и решио да се заувек опрости од рукомета. Освојио је све што се могло освојити, био је лидер најбоље генерацији у историји француског рукомета, а у својим витринама има невероватан број одличја – четири злата за светских и исто толико са европских првенстава, три олимпијске најсјајније медаље и три Лиге шампиона!
Био је то довољан разлог да га легендарни Славен Билић позове у своју емисију (Не)успех шампиона.
Шта су били Ваш циљ и звезда водиља?
– Од малих ногу ме успех вукао напред и морао сам да успем. Увек сам имао велика, да будем најбољи, да увек дам све најбоље од себе. Може арогантно да звучи то што сам хтео да будем најбољи, али то је било нешто унутрашње што ме терало сваки дан да дам све од себе на терену, тренингу... То ми је био највећи притисак и није било лако живети с тим.
Прошле је неколико месеци, а да немате никакву обавезу према рукомету, какав је осећај?
– Искрено, сјајан. Први пут живим без тог унутрашњег циља да будем најбољи на терену, у рукомету… Немам више тај спорт, ту мотивацију и учим сваки дан да живим без притиска и жеље да славим на утакмицама, освајам титуле. Дословно се учим нормалном животу и могу рећи да ми је лепо. Уживам са породицом, имам више времена за супругу, децу, пријатеље. Сваки дан учим како могу све што сам научио кроз спорт и кроз невероватну каријеру, да употребим, не само у професионалном спорту, него са клинцима, медијима... Учим неки нови живот.
А, да ли Вам недостаје рукомет?
– Да, али ми не недостаје такмичење. Немам потребу за оним моментом који те тера да будеш најбољи, да дајеш све од себе, будеш бољи од овог преко пута тебе, од свих других. Тај део ми не никако не недостаје, јер онда сам био срећан само кад сам побеђивао, само кад сам освајао медаље.
Да ли гледате утакмице?
– Наравно, амбасадор сам Пари Сен Жермена, а и син ми игра рукомет. Долазим на сваку утакмицу, гледам на телевизији, нисам отишао нигде, ту сам. А и са братом Луком имам академију.
Николин отац Бранко такође је био рукометаш, пут га је одвео у Ниш где је упознао студенткињу медицине Радмилу. Недуго потом, рођен је и Никола, баш у граду на Нишави, али кад је имао три и по године, родитељи су се преселили у Париз.
– Увек смо били врло поносни на своје корене. Бивша Југославија, Хрватска, Србија, али у исто време је тата био поносан кад смо добили француско држављанство и никада се нисам осјећао као странац. Увек сам био Француз, пола Француз, пола Југословен. Мислим да ми је то доста помогло и отворило размишљања и тај однос и поштовање према свим нацијама и свим људима.
Отац је био највећи узор?
– Био је голман, потом наставник физичког, тренер, а изнад свега мој животни водич и нисам могао да имам бољег узора у кући. Од тате сам добио дисциплину, као и жицу да морам да уживам у животу јер је живот леп. С друге стране од маме сам добио ту ватру, ту унутрашњу ватру коју видим код свих спортиста бивше Југославије, она их тера да буду најбољи, да достигну нешто велико.
Да ли сте имали некада страх у игри?
– Једном, кад сам имао петнаест година, али ми је отац дата одржао предавање и указао на чињеницу да страх од грешке никада не сме да постоји и да проблеми нису промашени шутеви. Није ми дао да ме једна лоша игра поремети, јер ако сам желео да будем најбољи и играм за репрезентацију, то је било недопустиво. Од тада се више никада нисам уплашио на терену – рекао је између осталог Никола Карабатић.
ПОШТУЈЕМ БАЛИЋА
Ривалство између Вас и Ивана Балића је било епско на свкаој утакмици?
– Ивано је један од најбољих рукометаша свих времена, легенда. Сећам се те 2009. године кад смо играли са Хрватском у финалу Светског првенства, медији су написали нешто што нисам рекао о њему, тако да се то ривалство мало минтирало. Мислим да је то било ван наше. Као играч, наравно да сам хтио да будем бољи од Ивана.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
