„Učim da živim neki drugi život“

Jedan od najboljih igrača svih vremena, za mnoge i najbolji, Nikola Karabatić letos je odlučio da završi karijeru. Sačekao je kraj Olimpijskih igara u Parizu i rešio da se zauvek oprosti od rukometa. Osvojio je sve što se moglo osvojiti, bio je lider najbolje generaciji u istoriji francuskog rukometa, a u svojim vitrinama ima neverovatan broj odličja – četiri zlata za svetskih i isto toliko sa evropskih prvenstava, tri olimpijske najsjajnije medalje i tri Lige šampiona!

Bio je to dovoljan razlog da ga legendarni Slaven Bilić pozove u svoju emisiju (Ne)uspeh šampiona.

Šta su bili Vaš cilj i zvezda vodilja?

– Od malih nogu me uspeh vukao napred i morao sam da uspem. Uvek sam imao velika, da budem najbolji, da uvek dam sve najbolje od sebe. Može arogantno da zvuči to što sam hteo da budem najbolji, ali to je bilo nešto unutrašnje što me teralo svaki dan da dam sve od sebe na terenu, treningu... To mi je bio najveći pritisak i nije bilo lako živeti s tim.

Prošle je nekoliko meseci, a da nemate nikakvu obavezu prema rukometu, kakav je osećaj?

– Iskreno, sjajan. Prvi put živim bez tog unutrašnjeg cilja da budem najbolji na terenu, u rukometu… Nemam više taj sport, tu motivaciju i učim svaki dan da živim bez pritiska i želje da slavim na utakmicama, osvajam titule. Doslovno se učim normalnom životu i mogu reći da mi je lepo. Uživam sa porodicom, imam više vremena za suprugu, decu, prijatelje. Svaki dan učim kako mogu sve što sam naučio kroz sport i kroz neverovatnu karijeru, da upotrebim, ne samo u profesionalnom sportu, nego sa klincima, medijima... Učim neki novi život.

A, da li Vam nedostaje rukomet?

– Da, ali mi ne nedostaje takmičenje. Nemam potrebu za onim momentom koji te tera da budeš najbolji, da daješ sve od sebe, budeš bolji od ovog preko puta tebe, od svih drugih. Taj deo mi ne nikako ne nedostaje, jer onda sam bio srećan samo kad sam pobeđivao, samo kad sam osvajao medalje.

Da li gledate utakmice?

– Naravno, ambasador sam Pari Sen Žermena, a i sin mi igra rukomet. Dolazim na svaku utakmicu, gledam na televiziji, nisam otišao nigde, tu sam. A i sa bratom Lukom imam akademiju.

Nikolin otac Branko takođe je bio rukometaš, put ga je odveo u Niš gde je upoznao studentkinju medicine Radmilu. Nedugo potom, rođen je i Nikola, baš u gradu na Nišavi, ali kad je imao tri i po godine, roditelji su se preselili u Pariz.

– Uvek smo bili vrlo ponosni na svoje korene. Bivša Jugoslavija, Hrvatska, Srbija, ali u isto vreme je tata bio ponosan kad smo dobili francusko državljanstvo i nikada se nisam osjećao kao stranac. Uvek sam bio Francuz, pola Francuz, pola Jugosloven. Mislim da mi je to dosta pomoglo i otvorilo razmišljanja i taj odnos i poštovanje prema svim nacijama i svim ljudima.

Otac je bio najveći uzor?

– Bio je golman, potom nastavnik fizičkog, trener, a iznad svega moj životni vodič i nisam mogao da imam boljeg uzora u kući.  Od tate sam dobio disciplinu, kao i žicu da moram da uživam u životu jer je život lep. S druge strane od mame sam dobio tu vatru, tu unutrašnju vatru koju vidim kod svih sportista bivše Jugoslavije, ona ih tera da budu najbolji, da dostignu nešto veliko.

Da li ste imali nekada strah u igri?

– Jednom, kad sam imao petnaest godina, ali mi je otac data održao predavanje i  ukazao na činjenicu da strah od greške nikada ne sme da postoji i da problemi nisu promašeni šutevi. Nije mi dao da me jedna loša igra poremeti, jer ako sam želeo da budem najbolji i igram za reprezentaciju, to je bilo nedopustivo. Od tada se više nikada nisam uplašio na terenu – rekao je između ostalog Nikola Karabatić.