Стефан Бирчевић (35) недавно је, у последњем колу КЛС, у дворани “Пинки”, у дресу Колубаре, одиграо последњи меч.
Искусни ас, уз остварен дабл-дабл и званично је „окачио патике о клин”. Тако је завршена сјајна каријера, надасве скромног момка који је прве
кошаркашке кораке начинио у Рудару из Лазаревца под руководством Душана Стевановића, некадашњег сјајног центра ваљевског Металца и Работничког из Скопља.
Сениорску каријеру почео је у ваљевском Металцу, а затим играо за Раднички из Крагујевца, Естудијантес, два пута за Партизан, Инстанбул Бандвинг, Бурса спорт, Клуж, да би тачку ставио у родном граду, у дресу Колубаре.
За репрезентацију Србије одиграо је скоро 100 мечева, а може да се похвали и са три сребрне медаље - на Олимпијским играма 2016, Светском првенству 2014 и Европском 2017. Има и злато са Универзијаде 2011.
- Имао сам срећу да ми први тренер буде Душан Стевановић који ме је научио први корацима и на прави начин и зато мислим да је за сваког младог играча најважније од кога ће да учи. Једноставно он је мој кошаркашки отац – почиње причу Стефан.
Кад је репрезентативна каријера у питању, велике заслуге имао је Саша Ђорђевић са којим сте освојили све три медаље?
- Први тренер био је сјајни Дуда Ивковић, али Ђорђевић је веровао у мене и надам се да сам му то на прави начин на паркету и вратио. Имао сам част да ме тренирају велика тренерска имена - у Партизану Џикић и Тринкијери, у Турској Душан Алимпијевић мој суграђанин…
Клупко сећања се одмотава, а која је победа најдража у каријери?
- Било их је доста, али највише сам се радовао оној у четвртфиналу Олимпијских игра у Рију, против Хрватске (86:83). То је био меч пуног набоја, победом смо трасирали пут у полуфинале, потом обезбедили медаљу…
Логично, било је и пораза, који је најтежи?
- Свакако против Словеније на Европском првенству 2017. И сад мислим да смо незаслужено поражени или је то можда недостатак спортске среће потребне у таквим мечевима.
Променили сте доста клубова у богатој каријери, а дали имате омиљени град?
- Не могу да се одлучим за између Мадрида и Инстанбула, сваки на свој начин има лепоту, али Београд је Београд.
Каријеру сте завршили у Колубару. Био је то посве неочекиван избор прошлог лета?
- Размишљао сам да још прошле сезоне завршим каријеру, али позив Николе Трајковића, сјајног момка који је уложио доста средстава у лазаревачки спорт, нисам могао да одбијем. Иако се Колубара није успела да се пласира у КЛС, а било је неизвесно до последњег момент, нисам зажалио због одлуке да каријеру окончам у родном граду и први пут обучем дрес Колубаре – помало сетно констатује Бирчевић, набрајајући све добре стране:
- Вратили смо публику на трибине били смо најгледанија екипа у лиги, вероватно и међу прволигашима. То ме мотивише да останем у клубу на некој функцији све у циљу да помогнемо млађим играчима. Њих у Колубари има и не кријем да ми је жеља да некоме од њих помогнем да направи каријеру налик мојој.
Кад подвуче црту испод свега учињеног искусни ас констатује:
- Знам да сам постигао више него мој први тренер Стевановић, али не размишљам за сада да ћу се латити тренерског позива јер је доста стресан и много пута незахвалан…
ПРВИ ЛАЗАРЕВЧАНИН СА ОЛИМПИЈСКОМ МЕДАЉОМ
У СРЦ Колубара одавно стоји ваша фотографија са медаљом из Рија:
- После Олимпијских игара кад сам дошао у родни Лазаревац пријатно ме је изненадио тадашњи директор СРЦ Колубара Миодраг Симић који је ставио моју фотографију у халу. Велика је то част - каже први Лазаревчанин који је у град угља донео олимпијску медаљу.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
