Stefan Birčević (35) nedavno je, u poslednjem kolu KLS, u dvorani “Pinki”, u dresu Kolubare, odigrao poslednji meč.
Iskusni as, uz ostvaren dabl-dabl i zvanično je „okačio patike o klin”. Tako je završena sjajna karijera, nadasve skromnog momka koji je prve
košarkaške korake načinio u Rudaru iz Lazarevca pod rukovodstvom Dušana Stevanovića, nekadašnjeg sjajnog centra valjevskog Metalca i Rabotničkog iz Skoplja.
Seniorsku karijeru počeo je u valjevskom Metalcu, a zatim igrao za Radnički iz Kragujevca, Estudijantes, dva puta za Partizan, Instanbul Bandving, Bursa sport, Kluž, da bi tačku stavio u rodnom gradu, u dresu Kolubare.
Za reprezentaciju Srbije odigrao je skoro 100 mečeva, a može da se pohvali i sa tri srebrne medalje - na Olimpijskim igrama 2016, Svetskom prvenstvu 2014 i Evropskom 2017. Ima i zlato sa Univerzijade 2011.
- Imao sam sreću da mi prvi trener bude Dušan Stevanović koji me je naučio prvi koracima i na pravi način i zato mislim da je za svakog mladog igrača najvažnije od koga će da uči. Jednostavno on je moj košarkaški otac – počinje priču Stefan.
Kad je reprezentativna karijera u pitanju, velike zasluge imao je Saša Đorđević sa kojim ste osvojili sve tri medalje?
- Prvi trener bio je sjajni Duda Ivković, ali Đorđević je verovao u mene i nadam se da sam mu to na pravi način na parketu i vratio. Imao sam čast da me treniraju velika trenerska imena - u Partizanu Džikić i Trinkijeri, u Turskoj Dušan Alimpijević moj sugrađanin…
Klupko sećanja se odmotava, a koja je pobeda najdraža u karijeri?
- Bilo ih je dosta, ali najviše sam se radovao onoj u četvrtfinalu Olimpijskih igra u Riju, protiv Hrvatske (86:83). To je bio meč punog naboja, pobedom smo trasirali put u polufinale, potom obezbedili medalju…
Logično, bilo je i poraza, koji je najteži?
- Svakako protiv Slovenije na Evropskom prvenstvu 2017. I sad mislim da smo nezasluženo poraženi ili je to možda nedostatak sportske sreće potrebne u takvim mečevima.
Promenili ste dosta klubova u bogatoj karijeri, a dali imate omiljeni grad?
- Ne mogu da se odlučim za između Madrida i Instanbula, svaki na svoj način ima lepotu, ali Beograd je Beograd.
Karijeru ste završili u Kolubaru. Bio je to posve neočekivan izbor prošlog leta?
- Razmišljao sam da još prošle sezone završim karijeru, ali poziv Nikole Trajkovića, sjajnog momka koji je uložio dosta sredstava u lazarevački sport, nisam mogao da odbijem. Iako se Kolubara nije uspela da se plasira u KLS, a bilo je neizvesno do poslednjeg moment, nisam zažalio zbog odluke da karijeru okončam u rodnom gradu i prvi put obučem dres Kolubare – pomalo setno konstatuje Birčević, nabrajajući sve dobre strane:
- Vratili smo publiku na tribine bili smo najgledanija ekipa u ligi, verovatno i među prvoligašima. To me motiviše da ostanem u klubu na nekoj funkciji sve u cilju da pomognemo mlađim igračima. Njih u Kolubari ima i ne krijem da mi je želja da nekome od njih pomognem da napravi karijeru nalik mojoj.
Kad podvuče crtu ispod svega učinjenog iskusni as konstatuje:
- Znam da sam postigao više nego moj prvi trener Stevanović, ali ne razmišljam za sada da ću se latiti trenerskog poziva jer je dosta stresan i mnogo puta nezahvalan…
PRVI LAZAREVČANIN SA OLIMPIJSKOM MEDALjOM
U SRC Kolubara odavno stoji vaša fotografija sa medaljom iz Rija:
- Posle Olimpijskih igara kad sam došao u rodni Lazarevac prijatno me je iznenadio tadašnji direktor SRC Kolubara Miodrag Simić koji je stavio moju fotografiju u halu. Velika je to čast - kaže prvi Lazarevčanin koji je u grad uglja doneo olimpijsku medalju.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
