Владимир Петровић, популарни Пижон, рођен је у Београду, 1. јула 1955. Проходао је у свом првом дому, тик уз београдски Хиподром у Паштровићевој улици 39а. И гле судбинске везе и са овим текстом. У другој години свог живота његови родитељи се селе у зграду Политике, где живи до своје седме и онда - правац Булбудер/Звездара и улица 21. дивизије, собичак од свега неколико квадрата, влажна и мемљива дворишна уџерица тесно окружена са другим комшијама.
Његова плавкаста светла коса и лик су неодoљиво подсећали на великог песника Сергеја Јесењина, који је слично у својој Русији растао, у другом времену, у дворишту ограђеном плотом од прућа, одсеченим од великог света. Обојица су достигли врхове славе, јер је Пижон додиривао лопту, по такту и мелодији стихова великог песника. Лопта је једноставно била део његовог тела.
Оно што Пижона посебно краси је радо сећање на те дечачке дане, ма колико они били тешки, који могу да послуже као путоказ, да се велике звезде и песници не рађају у свили и кадифи?
- Било је такво време - започиње своју причу Владимир Петровић Пижон, испричану велики број пута, како би се дневно преносила од ува до ува, као мотив другима, који тек почињу да сањају своје велике снове: - То моје одрастање на Булбудеру је право филмско и тешкоће су у мени рађале све већу и већу енергију. То ме некако терало само напред. Нисам ја једини пример тог доба, ма колико се о томе писало и причало. У том собичку моја мајка Анка и сестра Весна, готово да нисмо могли ни да се окренемо, али ето хвала Богу, наишао је у мом животу Миљан Миљанић и десила ми се Црвена звезда.
Многи, добро неупућени, мисле да је Црвена звезда ваш први клуб?
- Није, већ Хајдук са Лиона, што је можда било и добро, јер да сам одмах онако премршав и слабе грађе дошао међу физички јаче и слободно могу рећи ухрањеније, можда и не бих успео. У Хајдуку сам био од своје 11. до 14. године живота и онда 1969. стигао на Маракану - моје фудбалско светилиште. Та година је остала у сећању, јер су у септембру на Маракани гостовали Сантос и славни Пеле. Резултат је био 3:3.
Ко вас је од тренера сачекао на Маракани?
- Жарко Недељковић који је водио пионире, а пошто сам врло брзо показао таленат, прешао сам у омладинце код Миљенка Михића. Сви тренери Звезде, тог доба као и сви играчи били су под будним оком и скенером Миљана Миљанића, који је, мислим, имао очи и на леђима и увек знао који ће најбољи потез да повуче за било ког играча, а не само за мене.
А онда, 15. августа 1972, у Београд стиже велики Реал и новине по завршетку утакмице брује доносећи наслове: „Родила се нова Звездина звезда“...
Да ли сте се више уплашили утакмице или наслова, јер сте на том мечу постигли два велелепна гола у победи Звезде од 4:1, а имали сте само 17 година?
- Ни данас нисам свестан како сам постигао та два гола. Једноставно сам био у стању омамљености амбијентом, као и цео стадион, али ето десило да се остваре моји први снови, јер сам на утакмицу стигао трамвајем број 10, у коме је било и навијача. И то са Булбудера где је био онај мој мемљиви собичак... Што је, морате признати, у данашње време незамисливо.
После та два гола дата Реалу и играња за Звезду, следећег пролећа кад сте пунили 18 година, 30. маја 1973. чували сте на Маракани победнички пехар на финалној утакмици Купа европских шампиона Ајакс - Јувентус 1:0, пред 90.000 гледалаца, који је касније подигао Кројф?
- Е видите шта је био Миљанић, да се народски изразим: он ме је одредио да се вратим на фабричка подешавања, али и да изблиза, поред аут-линије гледам великог Кројфа и да и даље учим, а већ 1974. ме повео на Светско првенство у Немачку. Такав педагошки гест и догађај је данас, исто незамислив.
Ваша инострана играчка каријера, није била тако потпуна као у Звезди премда сте у једном периоду усталасали присталице и новинаре носећи дрес Арсенала?
- Тачно. Али је то тада и било и тешко, јер се у иностранство ишло тек после 28. године, а стигле су и неке повреде.
Службено сте проглашени за четврту Звездину звезду, били сте њен тренер и селектор репрезентације. Који вам је период најдражи?
- Сваки на свој начин. У Звезди је част бити и економ. Она нас је све и створила, а репрезентација изнад свих нас.


Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.