У данашње време, кад су прволигашки клубови у питању, мали број фудбалера остане дуже од две године. Да свако правило има изузетак, потврђује и пример Алексе Марковића (27), већ четири сезоне носи дрес Смедерева 1924, сада је и капитен.
- Рођен сам у Пожаревцу, а живео са породицом у Великом Градишту где сам и почео каријеру, не слутећи да ћу постати и професионални фудбалер. Љубав према лопти почела је са седам година у Пинкуму, први тренери били су ми Мили Милић и Саша Вучић. Њихов утицај био је и пресудан у спортском развоју, у том клубу провео сам основно и средње образовање и то је један од најлепших периода ране младости - сећа се Алекса Марковић.
После завршетка средње школе, дошао је тренутак за животну одлуку. Размишљао је да упише Високу здравствену школу због чега се и преселио у Београд.
- Желео сам да постанем радиолог, али прст судбине у последњем тренутку одвео ме у другом смеру. Срце је пресудило да останем веран спорту и довело ме до Високе спортске и здравствене школе, где сам стекао звање „Струковног спортског тренера у фудбалу”. Доласком у Београд отворила су се и нека нова поглавља, а наставио сам каријеру у Сопоту, за мене је представљао важну прекретницу и одскочну даску. Упознао сам Владана Жујовића, дивног човека и педагога, оставио је дубок траг у мом спортском и личном развоју, и данас негујемо породично пријатељство.
Поузданог десног бека пут је одвео преко Локомотиве и Младог радника 1926 до дреса Оклопника.
- У Смедерево сам дошао по препоруци тадашњег тренера Драгана Стевановића, не слутећи да ћу остати четири сезоне. Најлепши тренутак био је кад смо ушли у Прву лигу, тада сам потписао и први професионални уговор. Просле сезоне кад је клуб обележавао 100 година, недостајао нам је бод да заиграмо у баражу за пласман у Супер лигу. Очекивали смо да ћемо сада бити у плеј-офу и покушати поново да се домогнемо елите.
Показало се да су жеље једно, а стварност нешто друго.
- Није пријатно што се боримо за опстанак. Да нам је то неко причао пре старта првенства, не бих веровао. Убеђен сам да ћемо остати у лиги јер имамо квалитет и један од најлепших стадиона.
Одлично функционише уз десну аут линију, има све одлике модерног бека. Стицајем околности, већ три недеље је због повреде ван строја. Очекује да ће у дуелу са Земуном бити у кругу кандидата за најбољи састав.
КЊИГЕ И ДРУЖЕЊЕ У СЛОБОДНО ВРЕМЕ
Слободно време Алекса Марковић проводи у природи, а кад се укаже прилика чита и књиге:
- Углавном сам ван терена са садашњим и бившим саиграчима Немањом Обрадовићем, Николом Димитријевићем, Петром Панићем и Луком Луковићем. Један од најбољих пријатеља ми је и Сергеј Ненић, много ми је помогао око опоравка.
ПОРОДИЦА И ВЕРЕНИЦА ПОДРШКА
Важну улогу у животу Алексе Марковића има породица, отац Жељко, мајка Љиљана и млађа сестра Софија.
- Од малих ногу пружали су ми подршку. Била би неправда не поменути од пре две године и вереницу Мирјану, бодри ме на свакој утакмици и са мном дели све успехе и падове. Не журимо са свадбом, али сигурно ће ускоро и до тога доћи – каже Марковић.
ПОБЕДА СА ЗЕМУНОМ ПОКЛОН ЗА РОЂЕНДАН
Марковић не планира да заврши каријеру.
- Још је далеко од краја, за сада успешне каријере, 2. маја прославићу 27. рођендан, а најлепши поклон била би победа у дуелу са Земуном. Ако здравље послужи, шпартаћу још дуго по терену, а сигуран сам да ћу остати у свету фудбала. Потрудићу се да будем успешан тренер, инструктор или спортски радник, јер сам се за то и школовао - каже Алекса Марковић.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
