U današnje vreme, kad su prvoligaški klubovi u pitanju, mali broj fudbalera ostane duže od dve godine. Da svako pravilo ima izuzetak, potvrđuje i primer Alekse Markovića (27), već četiri sezone nosi dres Smedereva 1924, sada je i kapiten.
- Rođen sam u Požarevcu, a živeo sa porodicom u Velikom Gradištu gde sam i počeo karijeru, ne sluteći da ću postati i profesionalni fudbaler. Ljubav prema lopti počela je sa sedam godina u Pinkumu, prvi treneri bili su mi Mili Milić i Saša Vučić. Njihov uticaj bio je i presudan u sportskom razvoju, u tom klubu proveo sam osnovno i srednje obrazovanje i to je jedan od najlepših perioda rane mladosti - seća se Aleksa Marković.
Posle završetka srednje škole, došao je trenutak za životnu odluku. Razmišljao je da upiše Visoku zdravstvenu školu zbog čega se i preselio u Beograd.
- Želeo sam da postanem radiolog, ali prst sudbine u poslednjem trenutku odveo me u drugom smeru. Srce je presudilo da ostanem veran sportu i dovelo me do Visoke sportske i zdravstvene škole, gde sam stekao zvanje „Strukovnog sportskog trenera u fudbalu”. Dolaskom u Beograd otvorila su se i neka nova poglavlja, a nastavio sam karijeru u Sopotu, za mene je predstavljao važnu prekretnicu i odskočnu dasku. Upoznao sam Vladana Žujovića, divnog čoveka i pedagoga, ostavio je dubok trag u mom sportskom i ličnom razvoju, i danas negujemo porodično prijateljstvo.
Pouzdanog desnog beka put je odveo preko Lokomotive i Mladog radnika 1926 do dresa Oklopnika.
- U Smederevo sam došao po preporuci tadašnjeg trenera Dragana Stevanovića, ne sluteći da ću ostati četiri sezone. Najlepši trenutak bio je kad smo ušli u Prvu ligu, tada sam potpisao i prvi profesionalni ugovor. Prosle sezone kad je klub obeležavao 100 godina, nedostajao nam je bod da zaigramo u baražu za plasman u Super ligu. Očekivali smo da ćemo sada biti u plej-ofu i pokušati ponovo da se domognemo elite.
Pokazalo se da su želje jedno, a stvarnost nešto drugo.
- Nije prijatno što se borimo za opstanak. Da nam je to neko pričao pre starta prvenstva, ne bih verovao. Ubeđen sam da ćemo ostati u ligi jer imamo kvalitet i jedan od najlepših stadiona.
Odlično funkcioniše uz desnu aut liniju, ima sve odlike modernog beka. Sticajem okolnosti, već tri nedelje je zbog povrede van stroja. Očekuje da će u duelu sa Zemunom biti u krugu kandidata za najbolji sastav.
KNjIGE I DRUŽENjE U SLOBODNO VREME
Slobodno vreme Aleksa Marković provodi u prirodi, a kad se ukaže prilika čita i knjige:
- Uglavnom sam van terena sa sadašnjim i bivšim saigračima Nemanjom Obradovićem, Nikolom Dimitrijevićem, Petrom Panićem i Lukom Lukovićem. Jedan od najboljih prijatelja mi je i Sergej Nenić, mnogo mi je pomogao oko oporavka.
PORODICA I VERENICA PODRŠKA
Važnu ulogu u životu Alekse Markovića ima porodica, otac Željko, majka Ljiljana i mlađa sestra Sofija.
- Od malih nogu pružali su mi podršku. Bila bi nepravda ne pomenuti od pre dve godine i verenicu Mirjanu, bodri me na svakoj utakmici i sa mnom deli sve uspehe i padove. Ne žurimo sa svadbom, ali sigurno će uskoro i do toga doći – kaže Marković.
POBEDA SA ZEMUNOM POKLON ZA ROĐENDAN
Marković ne planira da završi karijeru.
- Još je daleko od kraja, za sada uspešne karijere, 2. maja proslaviću 27. rođendan, a najlepši poklon bila bi pobeda u duelu sa Zemunom. Ako zdravlje posluži, špartaću još dugo po terenu, a siguran sam da ću ostati u svetu fudbala. Potrudiću se da budem uspešan trener, instruktor ili sportski radnik, jer sam se za to i školovao - kaže Aleksa Marković.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
