„Нађа Хигл иде ка медаљи! Боже да ли је могуће? Стаза број два, Нађа Хигл осваја златоооо!!! Чудо над чудима се догодило! Браво Нађа, слави Панчево! Нађа Хигл 2.21.69. Не само да је први пут у финалу светског шампионата, ово је јача медаља од оне Милорада Чавића. Људи моји, да ли је ово могуће? Нађа, свака ти част девојчице... Верујте ми 30 година радим овај посао и желео сам изнад свега да ова сјајна девојчица освоји бар бронзу, али ово чудо од детета коме су у априлу рекли нема места за тебе, где бре нема, па планета је мала за њу“ – речи Душка Кораћа одзвањале су са ТВ тог 31. јула 2009. године, кад је готово у сваком дому у Србији неко брисао сузе.
Српски спорт доживео је тада једну од својих најсветлијих епоха. Девојка из Панчева са само двадесет година успела је да помери границе могућег и постане првакиња света у пливању. Нађа Хигл тада није само освојила злато – освојила је и срца читаве Србије. Њена невероватна упорност, скромност и вансеријски таленат претворили су је у националну хероину и право чудо детета.
Данас, са нешто више животног и спортског искуства, Нађа Хигл остаје симбол снаге, вере у себе и спортског духа.
– Четири године живим у Љубљани са породицом, супругом и двоје деце. Професионални пут сам усмерила ка психотерапеутском раду, тако да сам на најбољем путу за себе. И уживам у сваком кораку који направим, можда и више него икада. Јер ово је негде баш копање по себи, упознавање себе и својих најдубљих делова који су можда у одређеним ситуацијама нестали или су били утишани и занемарени. Откривам неке делове и толико им се радујем и прихватам их са све већим изненађењем – почела је Нађа Хигл причу.
Шта сте „ископали“ до сад?
– Себе, каква сам заправо била, та нека враголаста девојчица и то ме одушевљавало. Доста сам дуго утишавала неки део који се заузима за себе. Сматрала сам да је то можда непристојно или да треба бити добар према свима, а уствари сам открила да могу да лупнем ногом о под и кажем стани, не желиш то. Научити рећи не је било најзахтевније за мене.
Ваш нови правац је психотерапија, да ли имате спортисте међу клијентима?
– Наравно, са њима радим највише на менталном тренингу, али није само то, већ постоје примесе психотерапије и искуства које сам стекла последњих двадесет година. Исто то важи и за психотерапију.
Да ли спортисти имају ирационалне страхове?
– Њима они нису ирацонални, већ изузетно јасни и реални. Страх од победе, страх од губитка, очекивања које нису испунили, родитеља, потом страх од завршетка каријере... Морају да се боре против таквих ограничавања себе. Транзиција је за спортисте болна, кад заврше каријеру, па схвате да их чека нешто што нема везе са оним што су до сад радили. Тешки су то процеси, од активних и успешних људи дошли до тога да се не сналазе у свакодневном животу и да ништа није фер плеј, да има свега.
Колико је вамо било тешко да пресечете?
– Занимљиво је да сам ја изузетно лако пресекла спортску каријеру, али проблем је била адаптација на живот после спорта. Код мене је другачије јер ме је болест спречила да идем даље. Било ми је тешко да се адаптирам на чињеницу да то неко моћно, здраво, снажно тело одједном буде толико немоћно да не може два корака да направи. На све то сам и мајка, а ништа нисам могла да урадим, адаптација је била болна. Кад је тело престало да слуша и кад нисам могла да се опоравим, решила сам да је крај.
Једном приликом сте рекли да сте носили тежину светског првака, на шта се односило?
– Очекивања о којим сам говорила. Можда више од околине него моја, јер после једног злата више се ништа друго не признаје, ни финале, ни полуфинале, све је неуспех, а није тако. Да ли сте први, осми или двадесети може да одлучи стотинка. Ми спортисти смо пре свега људи, нисмо роботи, имамо дана када устанемо на леву ногу, кад тело просто не слуша. Наметнула сам себи одговорност да морам да се понашам у складу са титулом светског првака, а онда сам се затворила у себе.
Нађа је у даху наставила:
– Некако сам озбиљно схватила све и онда је то отишло у другу крајност у којој сам изгубила себе.
Где сте пронашли мир?
– Моменат кад сам схватила да нешто погрешно радим са собом ћу памтити заувек, јер се десио на операционом столу кад сам родила друго дете хитним царским резом. Схватила сам да даље тако не могу да наставим. Пресељењем у Словенију сам кренула другим путем. Почела сам са индивидуалном психотерапијом, а тада је дошла и ремисија моје болести. Нашла сам мир и схватила да је то пут који је мени намењен одавно, али нисам видела те знакове поред пута.
Да ли сте пре тога тражили унутрашњи мир или повратак на трон?
– Кад дубоко анализирам себе чини ми се да после златне медаље никада нисам имала осећај да морам да будем опет прва. Желела сам само да уживам у процесу, али више нисам уживала у тренинзима, раду, изгубила сам мотивацију враћања на трон. Притисак је био огроман, нисам се изборила, почела сам као војник да тренирам, али није било уживања и све лепоте која је некада била присутна. Не можете без искрене емоције на трон.
Колика је разлика између индивидуалног и тимског спорта, екипни се чини лакши јер имате неког ко може да преузме одговорност ако вама не иде?
– Такође постоји и опција да у индивидуалном одлучујете сами за себе, од вас све зависи, а у екипном можете да имате добар дан, али баш тада нема ко да вас прати. С друге стране тимски спорт је посебан јер је ту хомогена екипа, направите кохезију, причате, решавате проблеме заједно. Није никоме лако и не треба судити ако нисте носили нечије ципеле.
Помињали сте болест у неколико наврата, кад је дијагностификован улцерозни колитис за који не постоји лек и како је дошло до тога?
– Ух, то је био тежак период, кад сам чула да имам болест нисам веровала. Јер читав живот сам здрава, водим рачуна, све сам на ногама пролазила, ретко кад сам и температуру имала... А, онда ме тело издало, последње године су биле проткане константним умором, тешким опоравком, једноставно тело је осећало да не може. Кроз прву трудноћу се то појавило кроз неке крваве столице, кроз другу се десило исто али је онда дошао и напад панкреаса. Тада је све то почело да има онако озбиљнију ноту, било ми је битно да дете буде добро, али негде изнутра сам то и осећала. Потом је уследио хитан царски рез и онда сам схватила да нешто није добро. И опет страх.
Кренула је нова борба...
– Опет са собом, како и шта даље, да ли ћу икада више функционисати нормално, имам децу, имам највећи мотив да радим на себи. Нико тада не говори да ће бити све у реду, да болест може да стагнира, да нећу заувек бити немоћна. Сада сам у ремисији, идем на биолошку терапију, али болест мирује. Колико год пута паднем, морам да устанем и наставим даље, то ме је спорт научио и зато нема предаје.
Борили сте се са невидљивим непријатељима, како сте истакли једном приликом?
– Нисам више уморна од борбе, више се не борим, сад тражим начин да живим са свим неприликама и приликама. Променила сам поглед на начин живота и своје реакције, а онда схватила да су људи сами себи највећи непријатељи – закључила је Нађа Хигл.
ПОРУКА КОЈА ЈЕ ПРОМЕНИЛА СВЕ
„Нико ме није питао како сам била кад је највише болело. Кад сам падала са постоља у тишини. Кад сам се враћала кући са медаљом – али празна. Годинама сам веровала да је снага оно што показујеш другима.
Данас знам – снага је оно што са собом радиш кад нико не гледа. Била сам светски првак. И носила сам тежину тог наслова. И својих очекивања. И туђих. И пораза који се нису видели споља. Али ту је негде кренуо мој прави пут – кроз психотерапију, кроз ментални тренинг, кроз суочавање са собом. Кроз промену.
Данас не носим медаље – али носим мир. И преносим га даље. Спортистима који желе да буду јаки и кад изгубе. Фокусирани и кад изгоре. Присутни и кад је тешко.
Ако си један од њих – знаш да ниси сам. Ту сам.“
Како је настала ова порука на Инстаграму?
– Као нека унутрашња ретроспектива себе, сваки дан анализирам себе и улазим у те најдубље осећаје. Тај дан сам сам баш ушла дубоко и било ми је потребно да то негде и напишем, покажем спортистима да нису сами. Могу да буду изгубљени у неким мислима како само они осећају, како морају сами или да им је учињена неправда, да нису заслужили нешто и то бичевање себе у смислу самокритика може да одмогне. Зато са њима мора да се разговара.
СПОРТИСТИ СЕ ПЛАШЕ НЕУСПЕХА
Шта су најчешћи страхови спортиста?
– Има их доста, страх од победе, пораза, неуспеха, очекивања, али од околине највише. Веома им је битно какву поруку шаљу, није им битно како себе виде, већ како ће их други видети. Одговорност је на њима, сви их гледају као божанство и онда кад промаше кош, гол, не одиграју добар поен, знају да су разочарали неког. А то не треба тако. Мени се десило да су говорили људи, „освојила је злато, па шта ће више“, а није тако, поента је да испуним себе, да искористим капацитет и потенцијал. И о томе нико не разговара са спортистима.
ТРКА ЖИВОТА
Кад се осврнете на 2009. годину, какав је осећај?
– Диван, наравно. Сећам се да смо брат и ја били на припремама пре Рима, није ми ишло најбоље, нисам успевала да отпливам како треба, а онда је Себастијан у неколико наврата у афекту рекао „ма боље да не идеш, да те ја одјавим, ниси спремна“. Међутим ја сам имала тај неки психолошки и унутрашњи осећај који је одбијао да га чује, решила сам да идем. Кад сам се пласирала у финале рекао ми је да сам све своје одрадила, могу да будем и прва и последња, нема везе. Са том реченицом ми је скинуо терет с леђа, растерећена сам отишла на трку и све друго је историја. Била сам фокусирана, применила све што сам радила до тада и успела. Отпливала сам моју трку живота.
ИМАЛА САМ ОТПОР ПРЕМА ПЛИВАЊУ
Да ли сте гледали поново трку из Рима, да ли су синови Михајло и Драган некада погледали снимак?
– Гледали су, занимљиво им је, знају да сам била првак света, али они су скроз у фудбалу и ништа их друго не занима. Ја нисам гледала ту трку годинама, сигурно пет, шест је прошло од освајања медаље, имала сам дуго отпор, чак и према пливању. Тек сам пре годину дана почела поново да пливам. Требало ми је времена да прихватим моју победу, да себи дозволим то да кажем, јер је то било неприхватљиво, како да се хвалим, егоистично ми је било, а онда сам схватила да сам ба ја светски првак!
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
