„Nađa Higl ide ka medalji! Bože da li je moguće? Staza broj dva, Nađa Higl osvaja zlatoooo!!! Čudo nad čudima se dogodilo! Bravo Nađa, slavi Pančevo! Nađa Higl 2.21.69. Ne samo da je prvi put u finalu svetskog šampionata, ovo je jača medalja od one Milorada Čavića. Ljudi moji, da li je ovo moguće? Nađa, svaka ti čast devojčice... Verujte mi 30 godina radim ovaj posao i želeo sam iznad svega da ova sjajna devojčica osvoji bar bronzu, ali ovo čudo od deteta kome su u aprilu rekli nema mesta za tebe, gde bre nema, pa planeta je mala za nju“ – reči Duška Koraća odzvanjale su sa TV tog 31. jula 2009. godine, kad je gotovo u svakom domu u Srbiji neko brisao suze.
Srpski sport doživeo je tada jednu od svojih najsvetlijih epoha. Devojka iz Pančeva sa samo dvadeset godina uspela je da pomeri granice mogućeg i postane prvakinja sveta u plivanju. Nađa Higl tada nije samo osvojila zlato – osvojila je i srca čitave Srbije. Njena neverovatna upornost, skromnost i vanserijski talenat pretvorili su je u nacionalnu heroinu i pravo čudo deteta.
Danas, sa nešto više životnog i sportskog iskustva, Nađa Higl ostaje simbol snage, vere u sebe i sportskog duha.
– Četiri godine živim u Ljubljani sa porodicom, suprugom i dvoje dece. Profesionalni put sam usmerila ka psihoterapeutskom radu, tako da sam na najboljem putu za sebe. I uživam u svakom koraku koji napravim, možda i više nego ikada. Jer ovo je negde baš kopanje po sebi, upoznavanje sebe i svojih najdubljih delova koji su možda u određenim situacijama nestali ili su bili utišani i zanemareni. Otkrivam neke delove i toliko im se radujem i prihvatam ih sa sve većim iznenađenjem – počela je Nađa Higl priču.
Šta ste „iskopali“ do sad?
– Sebe, kakva sam zapravo bila, ta neka vragolasta devojčica i to me oduševljavalo. Dosta sam dugo utišavala neki deo koji se zauzima za sebe. Smatrala sam da je to možda nepristojno ili da treba biti dobar prema svima, a ustvari sam otkrila da mogu da lupnem nogom o pod i kažem stani, ne želiš to. Naučiti reći ne je bilo najzahtevnije za mene.
Vaš novi pravac je psihoterapija, da li imate sportiste među klijentima?
– Naravno, sa njima radim najviše na mentalnom treningu, ali nije samo to, već postoje primese psihoterapije i iskustva koje sam stekla poslednjih dvadeset godina. Isto to važi i za psihoterapiju.
Da li sportisti imaju iracionalne strahove?
– Njima oni nisu iraconalni, već izuzetno jasni i realni. Strah od pobede, strah od gubitka, očekivanja koje nisu ispunili, roditelja, potom strah od završetka karijere... Moraju da se bore protiv takvih ograničavanja sebe. Tranzicija je za sportiste bolna, kad završe karijeru, pa shvate da ih čeka nešto što nema veze sa onim što su do sad radili. Teški su to procesi, od aktivnih i uspešnih ljudi došli do toga da se ne snalaze u svakodnevnom životu i da ništa nije fer plej, da ima svega.
Koliko je vamo bilo teško da presečete?
– Zanimljivo je da sam ja izuzetno lako presekla sportsku karijeru, ali problem je bila adaptacija na život posle sporta. Kod mene je drugačije jer me je bolest sprečila da idem dalje. Bilo mi je teško da se adaptiram na činjenicu da to neko moćno, zdravo, snažno telo odjednom bude toliko nemoćno da ne može dva koraka da napravi. Na sve to sam i majka, a ništa nisam mogla da uradim, adaptacija je bila bolna. Kad je telo prestalo da sluša i kad nisam mogla da se oporavim, rešila sam da je kraj.
Jednom prilikom ste rekli da ste nosili težinu svetskog prvaka, na šta se odnosilo?
– Očekivanja o kojim sam govorila. Možda više od okoline nego moja, jer posle jednog zlata više se ništa drugo ne priznaje, ni finale, ni polufinale, sve je neuspeh, a nije tako. Da li ste prvi, osmi ili dvadeseti može da odluči stotinka. Mi sportisti smo pre svega ljudi, nismo roboti, imamo dana kada ustanemo na levu nogu, kad telo prosto ne sluša. Nametnula sam sebi odgovornost da moram da se ponašam u skladu sa titulom svetskog prvaka, a onda sam se zatvorila u sebe.
Nađa je u dahu nastavila:
– Nekako sam ozbiljno shvatila sve i onda je to otišlo u drugu krajnost u kojoj sam izgubila sebe.
Gde ste pronašli mir?
– Momenat kad sam shvatila da nešto pogrešno radim sa sobom ću pamtiti zauvek, jer se desio na operacionom stolu kad sam rodila drugo dete hitnim carskim rezom. Shvatila sam da dalje tako ne mogu da nastavim. Preseljenjem u Sloveniju sam krenula drugim putem. Počela sam sa individualnom psihoterapijom, a tada je došla i remisija moje bolesti. Našla sam mir i shvatila da je to put koji je meni namenjen odavno, ali nisam videla te znakove pored puta.
Da li ste pre toga tražili unutrašnji mir ili povratak na tron?
– Kad duboko analiziram sebe čini mi se da posle zlatne medalje nikada nisam imala osećaj da moram da budem opet prva. Želela sam samo da uživam u procesu, ali više nisam uživala u treninzima, radu, izgubila sam motivaciju vraćanja na tron. Pritisak je bio ogroman, nisam se izborila, počela sam kao vojnik da treniram, ali nije bilo uživanja i sve lepote koja je nekada bila prisutna. Ne možete bez iskrene emocije na tron.
Kolika je razlika između individualnog i timskog sporta, ekipni se čini lakši jer imate nekog ko može da preuzme odgovornost ako vama ne ide?
– Takođe postoji i opcija da u individualnom odlučujete sami za sebe, od vas sve zavisi, a u ekipnom možete da imate dobar dan, ali baš tada nema ko da vas prati. S druge strane timski sport je poseban jer je tu homogena ekipa, napravite koheziju, pričate, rešavate probleme zajedno. Nije nikome lako i ne treba suditi ako niste nosili nečije cipele.
Pominjali ste bolest u nekoliko navrata, kad je dijagnostifikovan ulcerozni kolitis za koji ne postoji lek i kako je došlo do toga?
– Uh, to je bio težak period, kad sam čula da imam bolest nisam verovala. Jer čitav život sam zdrava, vodim računa, sve sam na nogama prolazila, retko kad sam i temperaturu imala... A, onda me telo izdalo, poslednje godine su bile protkane konstantnim umorom, teškim oporavkom, jednostavno telo je osećalo da ne može. Kroz prvu trudnoću se to pojavilo kroz neke krvave stolice, kroz drugu se desilo isto ali je onda došao i napad pankreasa. Tada je sve to počelo da ima onako ozbiljniju notu, bilo mi je bitno da dete bude dobro, ali negde iznutra sam to i osećala. Potom je usledio hitan carski rez i onda sam shvatila da nešto nije dobro. I opet strah.
Krenula je nova borba...
– Opet sa sobom, kako i šta dalje, da li ću ikada više funkcionisati normalno, imam decu, imam najveći motiv da radim na sebi. Niko tada ne govori da će biti sve u redu, da bolest može da stagnira, da neću zauvek biti nemoćna. Sada sam u remisiji, idem na biološku terapiju, ali bolest miruje. Koliko god puta padnem, moram da ustanem i nastavim dalje, to me je sport naučio i zato nema predaje.
Borili ste se sa nevidljivim neprijateljima, kako ste istakli jednom prilikom?
– Nisam više umorna od borbe, više se ne borim, sad tražim način da živim sa svim neprilikama i prilikama. Promenila sam pogled na način života i svoje reakcije, a onda shvatila da su ljudi sami sebi najveći neprijatelji – zaključila je Nađa Higl.
PORUKA KOJA JE PROMENILA SVE
„Niko me nije pitao kako sam bila kad je najviše bolelo. Kad sam padala sa postolja u tišini. Kad sam se vraćala kući sa medaljom – ali prazna. Godinama sam verovala da je snaga ono što pokazuješ drugima.
Danas znam – snaga je ono što sa sobom radiš kad niko ne gleda. Bila sam svetski prvak. I nosila sam težinu tog naslova. I svojih očekivanja. I tuđih. I poraza koji se nisu videli spolja. Ali tu je negde krenuo moj pravi put – kroz psihoterapiju, kroz mentalni trening, kroz suočavanje sa sobom. Kroz promenu.
Danas ne nosim medalje – ali nosim mir. I prenosim ga dalje. Sportistima koji žele da budu jaki i kad izgube. Fokusirani i kad izgore. Prisutni i kad je teško.
Ako si jedan od njih – znaš da nisi sam. Tu sam.“
Kako je nastala ova poruka na Instagramu?
– Kao neka unutrašnja retrospektiva sebe, svaki dan analiziram sebe i ulazim u te najdublje osećaje. Taj dan sam sam baš ušla duboko i bilo mi je potrebno da to negde i napišem, pokažem sportistima da nisu sami. Mogu da budu izgubljeni u nekim mislima kako samo oni osećaju, kako moraju sami ili da im je učinjena nepravda, da nisu zaslužili nešto i to bičevanje sebe u smislu samokritika može da odmogne. Zato sa njima mora da se razgovara.
SPORTISTI SE PLAŠE NEUSPEHA
Šta su najčešći strahovi sportista?
– Ima ih dosta, strah od pobede, poraza, neuspeha, očekivanja, ali od okoline najviše. Veoma im je bitno kakvu poruku šalju, nije im bitno kako sebe vide, već kako će ih drugi videti. Odgovornost je na njima, svi ih gledaju kao božanstvo i onda kad promaše koš, gol, ne odigraju dobar poen, znaju da su razočarali nekog. A to ne treba tako. Meni se desilo da su govorili ljudi, „osvojila je zlato, pa šta će više“, a nije tako, poenta je da ispunim sebe, da iskoristim kapacitet i potencijal. I o tome niko ne razgovara sa sportistima.
TRKA ŽIVOTA
Kad se osvrnete na 2009. godinu, kakav je osećaj?
– Divan, naravno. Sećam se da smo brat i ja bili na pripremama pre Rima, nije mi išlo najbolje, nisam uspevala da otplivam kako treba, a onda je Sebastijan u nekoliko navrata u afektu rekao „ma bolje da ne ideš, da te ja odjavim, nisi spremna“. Međutim ja sam imala taj neki psihološki i unutrašnji osećaj koji je odbijao da ga čuje, rešila sam da idem. Kad sam se plasirala u finale rekao mi je da sam sve svoje odradila, mogu da budem i prva i poslednja, nema veze. Sa tom rečenicom mi je skinuo teret s leđa, rasterećena sam otišla na trku i sve drugo je istorija. Bila sam fokusirana, primenila sve što sam radila do tada i uspela. Otplivala sam moju trku života.
IMALA SAM OTPOR PREMA PLIVANjU
Da li ste gledali ponovo trku iz Rima, da li su sinovi Mihajlo i Dragan nekada pogledali snimak?
– Gledali su, zanimljivo im je, znaju da sam bila prvak sveta, ali oni su skroz u fudbalu i ništa ih drugo ne zanima. Ja nisam gledala tu trku godinama, sigurno pet, šest je prošlo od osvajanja medalje, imala sam dugo otpor, čak i prema plivanju. Tek sam pre godinu dana počela ponovo da plivam. Trebalo mi je vremena da prihvatim moju pobedu, da sebi dozvolim to da kažem, jer je to bilo neprihvatljivo, kako da se hvalim, egoistično mi je bilo, a onda sam shvatila da sam ba ja svetski prvak!
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
