Нејић би да остане - Прва генерација са дуплом круном

Чекало се 15 година да се одбојкаши Радничког из Крагујевца поново попну на победничко постоље, да пронесу славу клуба, града у срцу Шумадије. Давно је то било у сезони 2008/09 и годину дана касније. Али последњег дана априла 2025. године у крцатој дворани „Језеро” пред 3000 сведока подигли су шампионски пехар неки нови момци у дресу „Ђавола”. У петој утакмици финала плеј-офа зауставили су Војводину 3:1 за нову историју, за дуплу круну јер су сезону пулени Алексе Брђовића започели освајањем и Купа Србије.

Била је Војводина достојан ривал, доказала да и када је Раднички после 2:0 у серији већ видео себе на трону, да нема стајања – само поход на све или ништа. Добили су наредна два меча а у последњем, одлучујућем и рви сет на страни, у другом заостајали 7:3.

Ипак, ако питате капитена Костића, потом и Нејића, Крстића, Гајовића, Ћировића, Лопара, Јовића, то је само била инјекција да се крене у освајачки поход. Прво за изједначење потом и прекрет и изједначење у сетовима.

А када се упали „машина” из Крагујевца, тешко је било зауставити. Наредна два периода решио је домаћин за славље. Свака част и млађарији у табору Лала који су имале срце велико као кућа, али вог пута тешко да су могли да изненаде.

Шампањац, славље, честитке мајице са натписом „Раднички је опет шампион”, ћеркица тренера Брђовића, Аника и Тара имале су своје „мој тата је шампион”… И у том и такво расположењу на најлепши начин заокружио готово целе сезоне лидер такмичарску 2024/25. „Златна ”генерација играча која је ушла у историју са дуплом круном.

И радост и еуфорија, умор и мир после последњег чина. Требало је издржати исцрпљујућу серију. Милутин Нејић, ас у дресу са бројем 55, МВП априла, финала плеј-офа један од оних који је творио пехаре, медаље – првака Србије. „Оголио је душу” за Спортски журнал, а док чита ове редове „Неја” је већ на заслуженом одмору ван земље…

Смеје се, није имао победничку мајицу после финала:

- Нисам био ни обратио пажњу док су они облачили, а одмах после тога су ме прозвали да примим награду за МВП играча. Искрено после свега, тај детаљ ми и није био толико важно. Важно је оно што је сијали у нашим рукама и на грудима – почео је Милутин Нејић.

Нисте били у хистерији славља.

- У том тренутку када се све завршило, последњи поен, осетио сам неко благостање, нисам се нешто ни претерано радовао. Само сам био поносан на све нас да смо истрајали до краја и да смо успели да испишемо историју и да будемо први који су успели да освоје дуплу круну

Пет мечева ипак, водили сте 2:0 у серији, посебан осећај.

- Што би се рекло „не ложите ватру док је зец још у шуми”. Сигурно да је пролазило кроз главу у трећој утакмици када смо водили 2:0 како ће бити на прослави и причао сам са мојим момцима. Можда нам је то мало и скренуло фокус. Али после свега што смо прошли, овако је можда и најслађе да освојимо титулу. Ако говорим о МВП награди, био сам најстабилнији у целој финалној серији и као покретач моје екипе. На конто тога сам и добио награду.

Екипа која је цела сезона играла са исто поставом уз све поштовање момака који су улазили са клупе на сервис, пријем, да изблокирају.

- Једна реткост да екипа без ростера успе да освоји дуплу круну. Самим тим има још већу вредност. Сигурно да није било лако. Фокус на сваку следећу утакмицу, енергија били су наши покретачи. Поклопило се тако да имамо заједништво, да се дружимо ван тренинга и да смо стварно сви уживали ове сезоне што је на крају и донело резултат.

Долазак односно Ваш повратак у Раднички, сезона из снова.

- Када су ми представљали екипу знао сам да смо конкуренти да се боримо али и да неће бити лако. Можда је прекретница била када смо избацили Звезду у полуфиналу Купа. То нам је дало ветар у леђа и видели смо да имамо шансе да идемо на све трофеје што се на крају и остварило.

Икс фактор екипе, Ваш, често се окрећете ка публици осећа се импулс. 

- Енергија и све што радим и када се окрећем ка трибинама, аудиторијуму, то је више што осетим у датом моменту. Тако сам одмалена. То се не учи, то носиш у себи и сигурно да ми то даје још више снаге да будем бољи играч, повучем екипу. То један од мојих икс фактора.

Победе против Војводине, победе над умором који је био пратилац кроз целу сезону, поготову у финалу.

- Били смо преуморни али као што сам рекао саиграчима, на почетку сезоне били смо у дну планине, успели смо да дођемо до врха. Само нам је остало да забодемо заставицу. Када крене утакмица и будеш фокусиран на поене, заборави се и умор. На крају, можда више иде из срца! – баш тако је причао Милутин Нејић, чисто из срца и душе. За поштовање!