Nejić bi da ostane - Prva generacija sa duplom krunom

Čekalo se 15 godina da se odbojkaši Radničkog iz Kragujevca ponovo popnu na pobedničko postolje, da pronesu slavu kluba, grada u srcu Šumadije. Davno je to bilo u sezoni 2008/09 i godinu dana kasnije. Ali poslednjeg dana aprila 2025. godine u krcatoj dvorani „Jezero” pred 3000 svedoka podigli su šampionski pehar neki novi momci u dresu „Đavola”. U petoj utakmici finala plej-ofa zaustavili su Vojvodinu 3:1 za novu istoriju, za duplu krunu jer su sezonu puleni Alekse Brđovića započeli osvajanjem i Kupa Srbije.

Bila je Vojvodina dostojan rival, dokazala da i kada je Radnički posle 2:0 u seriji već video sebe na tronu, da nema stajanja – samo pohod na sve ili ništa. Dobili su naredna dva meča a u poslednjem, odlučujućem i rvi set na strani, u drugom zaostajali 7:3.

Ipak, ako pitate kapitena Kostića, potom i Nejića, Krstića, Gajovića, Ćirovića, Lopara, Jovića, to je samo bila injekcija da se krene u osvajački pohod. Prvo za izjednačenje potom i prekret i izjednačenje u setovima.

A kada se upali „mašina” iz Kragujevca, teško je bilo zaustaviti. Naredna dva perioda rešio je domaćin za slavlje. Svaka čast i mlađariji u taboru Lala koji su imale srce veliko kao kuća, ali vog puta teško da su mogli da iznenade.

Šampanjac, slavlje, čestitke majice sa natpisom „Radnički je opet šampion”, ćerkica trenera Brđovića, Anika i Tara imale su svoje „moj tata je šampion”… I u tom i takvo raspoloženju na najlepši način zaokružio gotovo cele sezone lider takmičarsku 2024/25. „Zlatna ”generacija igrača koja je ušla u istoriju sa duplom krunom.

I radost i euforija, umor i mir posle poslednjeg čina. Trebalo je izdržati iscrpljujuću seriju. Milutin Nejić, as u dresu sa brojem 55, MVP aprila, finala plej-ofa jedan od onih koji je tvorio pehare, medalje – prvaka Srbije. „Ogolio je dušu” za Sportski žurnal, a dok čita ove redove „Neja” je već na zasluženom odmoru van zemlje…

Smeje se, nije imao pobedničku majicu posle finala:

- Nisam bio ni obratio pažnju dok su oni oblačili, a odmah posle toga su me prozvali da primim nagradu za MVP igrača. Iskreno posle svega, taj detalj mi i nije bio toliko važno. Važno je ono što je sijali u našim rukama i na grudima – počeo je Milutin Nejić.

Niste bili u histeriji slavlja.

- U tom trenutku kada se sve završilo, poslednji poen, osetio sam neko blagostanje, nisam se nešto ni preterano radovao. Samo sam bio ponosan na sve nas da smo istrajali do kraja i da smo uspeli da ispišemo istoriju i da budemo prvi koji su uspeli da osvoje duplu krunu

Pet mečeva ipak, vodili ste 2:0 u seriji, poseban osećaj.

- Što bi se reklo „ne ložite vatru dok je zec još u šumi”. Sigurno da je prolazilo kroz glavu u trećoj utakmici kada smo vodili 2:0 kako će biti na proslavi i pričao sam sa mojim momcima. Možda nam je to malo i skrenulo fokus. Ali posle svega što smo prošli, ovako je možda i najslađe da osvojimo titulu. Ako govorim o MVP nagradi, bio sam najstabilniji u celoj finalnoj seriji i kao pokretač moje ekipe. Na konto toga sam i dobio nagradu.

Ekipa koja je cela sezona igrala sa isto postavom uz sve poštovanje momaka koji su ulazili sa klupe na servis, prijem, da izblokiraju.

- Jedna retkost da ekipa bez rostera uspe da osvoji duplu krunu. Samim tim ima još veću vrednost. Sigurno da nije bilo lako. Fokus na svaku sledeću utakmicu, energija bili su naši pokretači. Poklopilo se tako da imamo zajedništvo, da se družimo van treninga i da smo stvarno svi uživali ove sezone što je na kraju i donelo rezultat.

Dolazak odnosno Vaš povratak u Radnički, sezona iz snova.

- Kada su mi predstavljali ekipu znao sam da smo konkurenti da se borimo ali i da neće biti lako. Možda je prekretnica bila kada smo izbacili Zvezdu u polufinalu Kupa. To nam je dalo vetar u leđa i videli smo da imamo šanse da idemo na sve trofeje što se na kraju i ostvarilo.

Iks faktor ekipe, Vaš, često se okrećete ka publici oseća se impuls. 

- Energija i sve što radim i kada se okrećem ka tribinama, auditorijumu, to je više što osetim u datom momentu. Tako sam odmalena. To se ne uči, to nosiš u sebi i sigurno da mi to daje još više snage da budem bolji igrač, povučem ekipu. To jedan od mojih iks faktora.

Pobede protiv Vojvodine, pobede nad umorom koji je bio pratilac kroz celu sezonu, pogotovu u finalu.

- Bili smo preumorni ali kao što sam rekao saigračima, na početku sezone bili smo u dnu planine, uspeli smo da dođemo do vrha. Samo nam je ostalo da zabodemo zastavicu. Kada krene utakmica i budeš fokusiran na poene, zaboravi se i umor. Na kraju, možda više ide iz srca! – baš tako je pričao Milutin Nejić, čisto iz srca i duše. Za poštovanje!