ВРЕМЕПЛОВ - Бошковић: Испунио сам снове на Маракани

Био је весник нових достигнућа Црвене звезде у 21.веку. Играо је Бранко Бошковић и у Пари сен Жермену, са Бразилцем Роналдињом, носио је дрес бечког Рапида, репрезентација СР Југославије, па Србије и Црне Горе, на крају и Црне Горе. Данас са породицом живи у Београду и са поносом истиче да је играо у нашем најтрофејнијем клубу и био стрелац у вечитим дербијима.

Кога Делије заволе, тако се бар причало, нема му спаса – има да га својатају до краја живота, али ту омиљеност морате потврђивати личним примером, залагањем, резултатима. Север је горео, јер га је волео.

Бранко Бошковић рођен је 21. јуна 1980. у Бачкој Тополи.

- Отац ми је био фудбалер. Играо је за АИК из Бачке Тополе и Врбас. Тако сам се ја родио у Бачкој и кад сам имао три или четири године он је завршио каријеру и вратили смо се у Црну Гору - отклања прву непознаницу Бошковић.

Будва му је, ипак, била судбина. Заиграо је у Могрену,  толико добро да је брже-боље прешао у Црвену звезду.

- Будва је мој град. Одрастао сам у метрополи црногорског туризма. Тамо ми и данас живи родбина, брат, пријатељи... Могрен памтим као први клуб, сећам се и свих тренера са којима сам радио. Тај клуб ми је много пружио, ту сам се афирмисао и добио могућност да се развијем и пређем у већи клуб.

Бошковић је дао не мали допринос освајању два шампионата и два Купа СР Југославије. Црвена звезда је велики клуб, па и породица. Данас Бранко Бошковић има бреме успомена на период проведен у Љутице Богдана.

- То су најбоље четири и по године моје каријере. Много успомена, значајних утакмица, мноштво пријатеља. Било је радости и туге. Много тога сам прошао. То је био мој сан, да играм у великом клубу каква је Црвена звезда. Моји дечачки снови остварили су се.

Играо је и Звездине европске утакмице. И тамо је било голова, онда се обичан човек чуди зашто га је Север толико волео.

- Играли смо Европу, али у мало другачијем формату. Било је теже се пласирати у Лигу шампиона тада него данас. Међутим, оставили смо трага. Било је доста занимљивих утакмица и лепих голова. Наравно, све то остаје у сећању.

Бранко је исписивао део историје вечитих дербија. Давао је и голове. Наглашава да је неописиво бити учесник највећих светковина српског фудбала, па још бити и стрелац, дати допринос тријумфу над љутим ривалом.

- Сан је доћи у Црвену звезду, а најлепши заиграти против Партизана. Још ако направите леп потез или дате гол, онда срећи нигде краја. Имао сам срећу да то доживим. У таквим утакмицама потврђује се доминација, оверава титуле или се спашава сезона..

Свему дође крај, па и Бошковићевој верности црвено–белом дресу. Прешао је Бранко 2003. у Пари сен Жермен, и не скрива, било је прелепо у „граду светлости”.

- То је један од највећих клубова у Француској. Звезди сам дао максимум, па је било време да идем даље. У Паризу сам провео две године. Осећај је био феноменалан. Освојили смо куп. Било је прелепо, стекао сам доста пријатеља, саткао много успомена.

У бечком Рапиду стигла је титула шампиона Аустрије. Ново и лепо искуство. У клуб из Беча Бранко се још једном вратио и ту завршио каријеру. Пре тога две сезоне провео је у америчком Ди-си јунајтеду.

- Тада ни Рапид није био толико сугестиван, пре моје генерације дуго је чекао титулу. Ми смо је освојили поред тада неприкосновеног Салцбурга. И након тога, мало је било запажених остварења у бечком клубу.

У разговору са новинарима Бранко Бошковић је толико љубазан, тако пријатан да му се само могу упутити комплименти и речи захвалности. Свеједно је да ли такво држање долази с годинама или га човек из куће понесе. Он је пример људског и честитог.

- Хвала на комплиментима. Мени је задовољство сваком изаћи у сусрет. Новинари су били део и моје каријере и допринели су мојим успесима. У сазревању спортисте улогу имају клуб, саиграчи, новинари и навијачи, па и спортска срећа. Моје понашање долази из куће, тако сам васпитан.

Данас живи у Београду. Повремено оде до своје Црвене звезде, дружи се са звездашима или партизановцима из оног времена.

- Има и секција ветерана Црвене звезде, па смо у контакту. У делу Београда где ја живим је и значајан број играча црвено-белих из прошлости. Поред тога, имам бројне контакте чак и са некадашњом играчима Партизана.

Код Бранка није остало ништа попут дубоког уздаха. Да је толико желео, а да му фудбал није приуштио.

- Прошло је доста времена од мог играња. Направио сам што сам желео, остварио много. Вероватно је могло и више, али човек треба бити објективан. Не жалим се. Мени и није требало много. Живот учи да човек не сме бити презахтеван - закључио је Бошковић.