ВРЕМЕПЛОВ – Дејан Вукићевић: Андалужани упамтили имена моје деце

Дејан Вукићевић се играма у Будућности и Могрену препоручио клубовима на Кипру, а онда је најбоље партије пружао у новобеоградском Радничком и у Партизану. Каријеру је завршио у Шпанији, да би као тренер освајао титулу са Зетом и Могреном, а са тимом из Будве још и Куп Црне Горе. Улињски Отрант Олимпик увео је у елитно друштво.

Вукићевић је био пример правог професионалца. Носио је дресове Будућности, Могрена, Пезопорикоса, Партизана, Севиље и Рекреатива. Ако му треба тражити ману, предобар је човек и преблаге нарави у наопаким временима.

Дејан је рођен 27. априла 1968. у тадашњем Титограду.

Фудбал је почео да игра у Будућности, за сениорски тим дебитовао је 1987.

- Били су то моји најлепши дани. Увек говорим да је лепо кад се људи баве послом који воле. Имао сам тај хендикеп да нисам живео у граду. Био сам принуђен да после школе торбу заменим фудбалском лоптом. Тако је било свакодневно од моје десете године. Тако је, заједно, почела сјајна генерација Будућности и нас десетак дошло је до првог тима. Направили смо изузетне играчке, касније и тренерске каријере. Дебитовао сам као сениор у тиму са Савићевићем, Мијатовићем, браћом Брновић, Ђукановићем, Вуксановићем, Влаховићем, Пештерцем, браћом Дробњак, Радуловићем... То је била изузетна генерација у данима кад се фудбал волео, кад су стадиони били испуњени до последњег места и кад се на сваком стадиону могло видети неколико изузетних фудбалера. Правило је било да се до 28. године није могло у иностранство. Дуго су састави екипа били заједно и квалитет је растао. Данашњој омладини тешко је објаснити како је све изгледало - уверава Вукићевић.

После пет година верности Будућности Дејан је прешао у Могрен и у будванском клубу остао само једну сезону.

- Након пет година сарадње имао сам неспоразум са руководством Будућности. Стигао је позив из Могрена, где је тренер био Мојаш Радоњић. Лако смо се договорили. Направили смо дивну сарадњу, али то су биле сложене године. После утакмице са Радничким из Новог Београда пришао ми је представник кипарског клуба, био је заинтересован за сарадњу. Нисам васпитан да јурим за материјалним вредностима, али није било излаза. Код нас период инфлације, а нудила ми се пристојна зарада. Након годину дана, током којих сам имао неугодну повреду леђа, једва сам чекао да се вратим. Тада су на Кипру сјајне каријере направили Шпољарић, Шапурић, Веско Мијаловић, Јакшић и још неки. На Кипру је леп живот, али фудбал у том периоду тамо није био толико атрактиван. Онда се појавила могућност повратка у СР Југославију. Дошао сам у Раднички из Новог Београда, на моју срећу.

После две сезоне крај Студењака Дејан је потписао за Партизан. Било је догађаја које би да позлати. Освојио је две титуле са црно-белима.

- Сваки детаљ, од уласка на стадион у Хумској, па све до одласка урезан ми је у сећање. То су године које су сан сваког спортисте. Имали смо срећу да будемо доминантни две године, са тренером Љубишом Тумбаковићем, али када погледамо где су ти играчи касније отишли, брзо схватимо да то нема везе са данашњим временима. Све што се „производило” ишло је на запад. Алберт Нађ је отишао у Бетис, Иван Томић прешао је у Рому, Бата Мирковић у Јувентус, Ивица Краљ у Порто, Драган Ћирић у Барселону, ја у Севиљу... Све су то били невероватни трансфери. За данашње време све то изгледа предалеко, али то је била реалност, то су били играчи високе класе.

Некадашњи везиста се из Партизана отиснуо у Шпанију.

- Био сам са црно-белима на припремама кад је стигла понуда Сиона. Тада ми је Ненад Бјековић саветовао да је не прихватим, да ће бити нешто боље. Имао сам огромно поверење у људе који воде Партизан. Након тога појавио се Мец, али утакмица на којој су људи из тог клуба гледали ме није ми остала у лепом сећању. Нисам задовољан био како сам одиграо. Челници Партизана мислили су да сам се оптеретио доласком Француза, па касније нису хтели да ми кажу кад су ме пратили челници Севиље. Тада смо победили Железник са 3:0 и постигао сам прелеп гол. После тог меча, у клупским канцеларијама, човек из руководства Севиље рекао је да се не враћа кући без мене. У Севиљи сам повредио предње укрштене лигаменте. Уследиле су терапије. Две деценије касније гледао сам меч Барселоне и Севиље и поздравио се са неким људима из андалузијског клуба. Они су се сећали имена моје деце. Дакле, нешто што се тамо доживи је невероватно. Тамо се играчи поштују. Фудбалер је човек који је писао историју њиховог клуба, па га величају, памте и славе. Жао ми је што на нашим просторима није увек тако.

Вукићевић се касније се одлучио за тренерски позив. Са Зетом је био шампион Црне Горе, са Могреном такође, уз пехар купа, Отрант Олимпик увео је у Прву лигу.

- Имао сам могућност да будем помоћник Мојашу Радоњићу у Будућности, али звала ме Зета. Нисам себе видео као помоћника и одбио сам. Преузео сам омладински тим Зете и пријавили је као екипу Братства да играју у Првој лиги Црне Горе. Након годину дана са Голубовчанима смо се пласирали у Куп УЕФА. Били су то резултати за историју. Направили смо 25 трансфера за четири или пет година.

За Дејана су лепи тренерски тренуци тек уследили.

- После обнове независности Црне Горе припремали смо се на Златибору. Дошао је председник клуба Рајо Божовић и питао ме каква су ми очекивања од нове сезоне. Када сам рекао да ћемо бити шампиони, он ми је одговорио да сам луд, да ме зато и воли. Сада је обавеза имати у тиму  неколико играча до 21 године, а тада су у Зети сви били млађи. Недуго након те титуле, отишао сам у Могрен, уз услов да потпишем уговор на три године. Будвани су кад сам стигао заостајали 12 бодова за Будућношћу и Зетом. На крају смо били изједначени, али је одлучила гол-разлика да Будућност буде прва. Идуће године освојили смо титулу – подсетио је Дејан Вукићевић.