VREMEPLOV – Dejan Vukićević: Andalužani upamtili imena moje dece

Dejan Vukićević se igrama u Budućnosti i Mogrenu preporučio klubovima na Kipru, a onda je najbolje partije pružao u novobeogradskom Radničkom i u Partizanu. Karijeru je završio u Španiji, da bi kao trener osvajao titulu sa Zetom i Mogrenom, a sa timom iz Budve još i Kup Crne Gore. Ulinjski Otrant Olimpik uveo je u elitno društvo.

Vukićević je bio primer pravog profesionalca. Nosio je dresove Budućnosti, Mogrena, Pezoporikosa, Partizana, Sevilje i Rekreativa. Ako mu treba tražiti manu, predobar je čovek i preblage naravi u naopakim vremenima.

Dejan je rođen 27. aprila 1968. u tadašnjem Titogradu.

Fudbal je počeo da igra u Budućnosti, za seniorski tim debitovao je 1987.

- Bili su to moji najlepši dani. Uvek govorim da je lepo kad se ljudi bave poslom koji vole. Imao sam taj hendikep da nisam živeo u gradu. Bio sam prinuđen da posle škole torbu zamenim fudbalskom loptom. Tako je bilo svakodnevno od moje desete godine. Tako je, zajedno, počela sjajna generacija Budućnosti i nas desetak došlo je do prvog tima. Napravili smo izuzetne igračke, kasnije i trenerske karijere. Debitovao sam kao senior u timu sa Savićevićem, Mijatovićem, braćom Brnović, Đukanovićem, Vuksanovićem, Vlahovićem, Peštercem, braćom Drobnjak, Radulovićem... To je bila izuzetna generacija u danima kad se fudbal voleo, kad su stadioni bili ispunjeni do poslednjeg mesta i kad se na svakom stadionu moglo videti nekoliko izuzetnih fudbalera. Pravilo je bilo da se do 28. godine nije moglo u inostranstvo. Dugo su sastavi ekipa bili zajedno i kvalitet je rastao. Današnjoj omladini teško je objasniti kako je sve izgledalo - uverava Vukićević.

Posle pet godina vernosti Budućnosti Dejan je prešao u Mogren i u budvanskom klubu ostao samo jednu sezonu.

- Nakon pet godina saradnje imao sam nesporazum sa rukovodstvom Budućnosti. Stigao je poziv iz Mogrena, gde je trener bio Mojaš Radonjić. Lako smo se dogovorili. Napravili smo divnu saradnju, ali to su bile složene godine. Posle utakmice sa Radničkim iz Novog Beograda prišao mi je predstavnik kiparskog kluba, bio je zainteresovan za saradnju. Nisam vaspitan da jurim za materijalnim vrednostima, ali nije bilo izlaza. Kod nas period inflacije, a nudila mi se pristojna zarada. Nakon godinu dana, tokom kojih sam imao neugodnu povredu leđa, jedva sam čekao da se vratim. Tada su na Kipru sjajne karijere napravili Špoljarić, Šapurić, Vesko Mijalović, Jakšić i još neki. Na Kipru je lep život, ali fudbal u tom periodu tamo nije bio toliko atraktivan. Onda se pojavila mogućnost povratka u SR Jugoslaviju. Došao sam u Radnički iz Novog Beograda, na moju sreću.

Posle dve sezone kraj Studenjaka Dejan je potpisao za Partizan. Bilo je događaja koje bi da pozlati. Osvojio je dve titule sa crno-belima.

- Svaki detalj, od ulaska na stadion u Humskoj, pa sve do odlaska urezan mi je u sećanje. To su godine koje su san svakog sportiste. Imali smo sreću da budemo dominantni dve godine, sa trenerom Ljubišom Tumbakovićem, ali kada pogledamo gde su ti igrači kasnije otišli, brzo shvatimo da to nema veze sa današnjim vremenima. Sve što se „proizvodilo” išlo je na zapad. Albert Nađ je otišao u Betis, Ivan Tomić prešao je u Romu, Bata Mirković u Juventus, Ivica Kralj u Porto, Dragan Ćirić u Barselonu, ja u Sevilju... Sve su to bili neverovatni transferi. Za današnje vreme sve to izgleda predaleko, ali to je bila realnost, to su bili igrači visoke klase.

Nekadašnji vezista se iz Partizana otisnuo u Španiju.

- Bio sam sa crno-belima na pripremama kad je stigla ponuda Siona. Tada mi je Nenad Bjeković savetovao da je ne prihvatim, da će biti nešto bolje. Imao sam ogromno poverenje u ljude koji vode Partizan. Nakon toga pojavio se Mec, ali utakmica na kojoj su ljudi iz tog kluba gledali me nije mi ostala u lepom sećanju. Nisam zadovoljan bio kako sam odigrao. Čelnici Partizana mislili su da sam se opteretio dolaskom Francuza, pa kasnije nisu hteli da mi kažu kad su me pratili čelnici Sevilje. Tada smo pobedili Železnik sa 3:0 i postigao sam prelep gol. Posle tog meča, u klupskim kancelarijama, čovek iz rukovodstva Sevilje rekao je da se ne vraća kući bez mene. U Sevilji sam povredio prednje ukrštene ligamente. Usledile su terapije. Dve decenije kasnije gledao sam meč Barselone i Sevilje i pozdravio se sa nekim ljudima iz andaluzijskog kluba. Oni su se sećali imena moje dece. Dakle, nešto što se tamo doživi je neverovatno. Tamo se igrači poštuju. Fudbaler je čovek koji je pisao istoriju njihovog kluba, pa ga veličaju, pamte i slave. Žao mi je što na našim prostorima nije uvek tako.

Vukićević se kasnije se odlučio za trenerski poziv. Sa Zetom je bio šampion Crne Gore, sa Mogrenom takođe, uz pehar kupa, Otrant Olimpik uveo je u Prvu ligu.

- Imao sam mogućnost da budem pomoćnik Mojašu Radonjiću u Budućnosti, ali zvala me Zeta. Nisam sebe video kao pomoćnika i odbio sam. Preuzeo sam omladinski tim Zete i prijavili je kao ekipu Bratstva da igraju u Prvoj ligi Crne Gore. Nakon godinu dana sa Golubovčanima smo se plasirali u Kup UEFA. Bili su to rezultati za istoriju. Napravili smo 25 transfera za četiri ili pet godina.

Za Dejana su lepi trenerski trenuci tek usledili.

- Posle obnove nezavisnosti Crne Gore pripremali smo se na Zlatiboru. Došao je predsednik kluba Rajo Božović i pitao me kakva su mi očekivanja od nove sezone. Kada sam rekao da ćemo biti šampioni, on mi je odgovorio da sam lud, da me zato i voli. Sada je obaveza imati u timu  nekoliko igrača do 21 godine, a tada su u Zeti svi bili mlađi. Nedugo nakon te titule, otišao sam u Mogren, uz uslov da potpišem ugovor na tri godine. Budvani su kad sam stigao zaostajali 12 bodova za Budućnošću i Zetom. Na kraju smo bili izjednačeni, ali je odlučila gol-razlika da Budućnost bude prva. Iduće godine osvojili smo titulu – podsetio je Dejan Vukićević.