Шампионска збирка

Уколико сте председник клуба, намеран да створи првака у арапској држави, задатак вам и није толико тежак. Проверите да ли је слободан Небојша Јововић и потрудите се да га доведете у своје редове. Радио је у осам арапских земаља, у четири је освајао трофеје, у три био првак државе. Све у свему, осам трофеја. Дакле, најпроверенији рецепт за успех је ангажовање Неба. Тридесет година пожртвовања за фудбал, безброј стресних ситуација нису успели ни да угасе, ни да смање његову жељу за сталним напретком, за трофејима.

– Нисам се уморио, нити изгубио амбиције, јер једноставно то, бар по мени, у овом послу је немогуће. Као што када седнете на неко друго радно место, желите да радите најбоље, тако је и са тренерским послом.

Јововић, ненадмашни режисер врхунских фудбалских хитова. У осам арапских година „снимио“ је осмоделни серијал „Трофејни пут“. Суштина обично стане у једној речи. Али једноставно не постоји та метафора и тај епитет који би достојно описали Небов шампионски пут. Он жуди за следећим изазовима, чим спласне пена на шампањцу. Након освојеног првенства Кувајта, он жели и трофеј у Купу. На питање због чега је то тако, Јововић каже:

– Мислим да је то због мог порекла, васпитања. Постоји један део човек који он носи кроз читав живот, из породоице, а, наравно, временом човек стекне разна искуства. То две ствари, чине вас онаквим каквим јесте. Та жеља за победом постала је саставни део мене. Та енергија да се нешто уради, учинили су од мене оно што сам. Даље, човек мора да одреди приоритете у ономе шта ради. У мом случају приоритети у послу су врло једноставни, а састоје се у томе да увек имам у глави представу о ономе шта радим.

Јововић није само одличан тренер, већ и изузетно занимљив, елоквентан човек са којим се о фудбалу може разговарати сатима. Његове идеје су оригиналне, размишљања логична.

– Практично сваке сезоне крећеш из почетка, јер ако није у питању нови клуб, онда је нова екипа. Кувајт је био не мали изазов за мене, а са друге стране тренер не сме да бира посао и клуб, већ да ради и доказује се. Долазак у Кувајт, се зиаста показао као више него исправан корак. Понекад није лоше да се вратиш на прошлост, међутим, стално тражиш нови циљ, нови изазавов. Увек сам наглашавао да су успеси и заслуга људи и играча са којима радим. Сада су ту Марко Јовановић, Дарко Лубарда и Блажо Игумановић.

Толико трофеја, да ли постојала формула, или чаробни штапић?

– Нема дилеме да се трофеји, титуле најдуже памте, али, ипак, мој највећи тренерски успех није трофеј, већ пласман у финале Арапске Лиге шампиона са јорданским Фејселијем 2017. То финале, отворило ми је врата свих блискоисточних држава. Чаробни штапић не постоји, постоји само систем рада, рад и само рад. Најтеже је уверити играча да нешто може, предочити му сопствени квалитет и могућности. Важан је, значи, вољни моменат, али и психолошки. Добар ради и резултат и овога пута су се поклопили, али често се и не поклопе и онда се питаш којом стазом, а хтео би да си и стваралац, па логично, и да примиш заслужено признање. Ја не могу зихерашки. Тренер је исто, или бар слично, редитељу у позоришту, затим педагогу, учитељу, психологу. Добар тренер је ретка птица, филозофске вокације, али и алхемичар, који увек зна како литре зноја претворити у трофеје – покушава Јововић да телеграмски дефинише професију, која је практично његов живот.

Небо воли да говори о жељи за победом, али одбија да живи на ловорикама. Он жуди за следећим изазовима.