Šampionska zbirka

Ukoliko ste predsednik kluba, nameran da stvori prvaka u arapskoj državi, zadatak vam i nije toliko težak. Proverite da li je slobodan Nebojša Jovović i potrudite se da ga dovedete u svoje redove. Radio je u osam arapskih zemalja, u četiri je osvajao trofeje, u tri bio prvak države. Sve u svemu, osam trofeja. Dakle, najprovereniji recept za uspeh je angažovanje Neba. Trideset godina požrtvovanja za fudbal, bezbroj stresnih situacija nisu uspeli ni da ugase, ni da smanje njegovu želju za stalnim napretkom, za trofejima.

– Nisam se umorio, niti izgubio ambicije, jer jednostavno to, bar po meni, u ovom poslu je nemoguće. Kao što kada sednete na neko drugo radno mesto, želite da radite najbolje, tako je i sa trenerskim poslom.

Jovović, nenadmašni režiser vrhunskih fudbalskih hitova. U osam arapskih godina „snimio“ je osmodelni serijal „Trofejni put“. Suština obično stane u jednoj reči. Ali jednostavno ne postoji ta metafora i taj epitet koji bi dostojno opisali Nebov šampionski put. On žudi za sledećim izazovima, čim splasne pena na šampanjcu. Nakon osvojenog prvenstva Kuvajta, on želi i trofej u Kupu. Na pitanje zbog čega je to tako, Jovović kaže:

– Mislim da je to zbog mog porekla, vaspitanja. Postoji jedan deo čovek koji on nosi kroz čitav život, iz porodoice, a, naravno, vremenom čovek stekne razna iskustva. To dve stvari, čine vas onakvim kakvim jeste. Ta želja za pobedom postala je sastavni deo mene. Ta energija da se nešto uradi, učinili su od mene ono što sam. Dalje, čovek mora da odredi prioritete u onome šta radi. U mom slučaju prioriteti u poslu su vrlo jednostavni, a sastoje se u tome da uvek imam u glavi predstavu o onome šta radim.

Jovović nije samo odličan trener, već i izuzetno zanimljiv, elokventan čovek sa kojim se o fudbalu može razgovarati satima. Njegove ideje su originalne, razmišljanja logična.

– Praktično svake sezone krećeš iz početka, jer ako nije u pitanju novi klub, onda je nova ekipa. Kuvajt je bio ne mali izazov za mene, a sa druge strane trener ne sme da bira posao i klub, već da radi i dokazuje se. Dolazak u Kuvajt, se ziasta pokazao kao više nego ispravan korak. Ponekad nije loše da se vratiš na prošlost, međutim, stalno tražiš novi cilj, novi izazavov. Uvek sam naglašavao da su uspesi i zasluga ljudi i igrača sa kojima radim. Sada su tu Marko Jovanović, Darko Lubarda i Blažo Igumanović.

Toliko trofeja, da li postojala formula, ili čarobni štapić?

– Nema dileme da se trofeji, titule najduže pamte, ali, ipak, moj najveći trenerski uspeh nije trofej, već plasman u finale Arapske Lige šampiona sa jordanskim Fejselijem 2017. To finale, otvorilo mi je vrata svih bliskoistočnih država. Čarobni štapić ne postoji, postoji samo sistem rada, rad i samo rad. Najteže je uveriti igrača da nešto može, predočiti mu sopstveni kvalitet i mogućnosti. Važan je, znači, voljni momenat, ali i psihološki. Dobar radi i rezultat i ovoga puta su se poklopili, ali često se i ne poklope i onda se pitaš kojom stazom, a hteo bi da si i stvaralac, pa logično, i da primiš zasluženo priznanje. Ja ne mogu ziheraški. Trener je isto, ili bar slično, reditelju u pozorištu, zatim pedagogu, učitelju, psihologu. Dobar trener je retka ptica, filozofske vokacije, ali i alhemičar, koji uvek zna kako litre znoja pretvoriti u trofeje – pokušava Jovović da telegramski definiše profesiju, koja je praktično njegov život.

Nebo voli da govori o želji za pobedom, ali odbija da živi na lovorikama. On žudi za sledećim izazovima.