Променио је седам клубова, најдубље трагове оставио у Војводини, Црвеној звезди, али и репрезентацији СР Југославије. Касније се посветио тренерском позиву. Александар Коцић данас живи у Новом Саду и ради у суперлигашу са „Карађорђа”. Чувао је гол седам клубова и репрезентације СР Југославије. И увек се трудио да испољи сугестивно лице, био у Власини или нашем највећем клубу, свеједно је. Остао је у фудбалу и након активне голманске каријере, јер, према сопственим тврдњама, тешко може без фудбала.
Коцић је рођен 18. марта 1969. у Власотинцу.
- Не знам у чему је тајна, али је чињеница да је доста успешних спортиста дошло са југа Србије. Вероватно има нешто у ваздуху и сунцу - започиње разговор Александар Коцић.
Каријеру је почео у Власини, одличне одбране у матичном клубу одвеле су га у Војводину. У Новом Саду провео је шест сезона и за то време постао репрезентативац. Не скрива да му је било прелепо у Српској Атини.
- У Војводини сам провео шест најлепших година каријере. Ту сам се у потпуности афирмисао, јер дошао сам доста млад, са 20 година, у време СФР Југославије. Војводина је увек била велики клуб. Долазак у Нови Сад био је велики изазов за мене. Нормално, као сваки млади спортиста, имао сам успоне и падове, али је клуб увек стао иза мене. Надам се да сам се одбранама одужио клубу. И сада сам као тренер ту, формирао сам породицу у Новом Саду. За тај град везују му најлепше успомене.
Коцић је каријеру је наставио у Левантеу, Перуђи и Емполију. Носи предивне успомене и из Шпаније и Италије.
- Из Војводине отишао сам у Перуђу, у то време члана Серије А, кад је италијанска лига била најјача на свету. То је било у периоду кад су само три странца могла да играју у једном клубу. Били су то за мене велики изазов и огромна част. Једини голман међу странцима био је Тафарел из Бразила. Некако у исто време дошли смо Швајцарац Паскало у Каљари, а ја у Перуђу. За мене је то био велики изазов. Тада су у Италији били Михајловић, Савићевић, Југовић, Мирковић... Дакле, половина наше репрезентације играла је на Апенинима. Бранио сам у Перуђи одлично, али челници клуба променили су тренера који је мене ангажовао. Нови шеф довео је свог голмана, па сам отишао у Леванте на позајмицу. Перуђа је испала у Серију Б, а ја сам прешао у Емполи.
Потом је уследио позив који се не одбија, Александар је дошао у Црвену звезду. Као голман црвено-белих освојио је две титуле и два купа. Бранио је на 101 такмичарској утакмици.
- Стигао сам на Маракану у децембру 1998. године, кад је Обилић доминирао, али и Партизан. Освојили смо куп, следеће сезоне дуплу круну, а треће године освојено је првенство. У Војводини сам нанизао 150 утакмица. Част ми је да сам у та два велика клуба бранио на толико мечева и да нисам играо епизодну улогу. Најдража ми је дупла круна са Звездом.
Црвено-бели су 1999. савладали Партизан у финалу масовнијег клупског такмичења наше земље са 4:2.
- Стадиони су увек били пуни, тражила се улазница више, увек је важило правило да слабије позиционирана екипа на табели некако победи. Увек је био велики набој. Не знам зашто су данас стадиони полупразни. Звезда доминира, осваја титуле, али њен стадион није пун. Све ми је то чудно, што се толико променило.
Коцић и данас жали што у двомечу са кијевским Динамом 2000. Звезда није ушла у Лигу шампиона, мада, за утеху, освојен је домаћи шампионат.
- Динамо је био сјајна екипа, иако су му отишли Шевченко и Ребров. У Кијеву смо играли 0:0. У Београду смо повели, Украјинци су убрзо изједначили нашом несмотреношћу. Онда, у 90+4. минуту пропустили смо колосалну прилику за победу и пролаз. Касније смо елиминисали Лестер, савладали Селту у Београду и добро се представили у европским куповима. Звезда је увек била институција.
Далеки Порто Алегре, 23. децембра 1994. Коцићев деби за Југославију против великог Бразила, а нанизао је 22 меча.
- Била је то турнеја после санкција. Бразилци су били светски шампиони. Сан сваког голмана је да брани за репрезентацију и да дебитује против таквог ривала. Са 25 година сам то доживео.
Александар није путовао на ЕП 2000. пошто је пред одлазак државног тима СРЈ у Белгију и Холандију поломио прст десног стопала. Невиђени пех, поготово што је и пред СП 1998. као голман Емполија три пута оперисао менискус па није путовао у Француску.
- Посебна прича је ЕУРО. Селектор је био Вујадин Бошков. Бранили смо Ивица Краљ и ја. Пред одлазак континента имали смо турнеје по Кини, Јужној Кореји и Хонгконгу. Ни селектор није знао ко ће да брани на великом такмичењу, Краљ или ја. Олакшао сам му тако што сам у купатилу поломио мали прст на нози кад смо се вратили кући, дан пре одласка на ЕП. То је најтужнији и најнесрећнији тренутак моје каријере. Сваки спортиста машта да оде на велико такмичење, али против судбине се не може човек борити.
НА ПОЗИВ ТАЊГЕ У ВОЈВОДИНИ
Александар Коцић се по завршетку голманске каријере посветио тренерском позиву. Две године био је тренер голмана у млађим категоријама Војводине, затим је радио у Срему из Сремске Митровице. Водио је ЧСК Пивару из Челарева у сезони 2011/12, био тренер голмана Кавале 2012, а након тога и тренер чувара мреже у репрезентацији Србије. Сада је поново у Војводини.
- Драго ми је да радим оно што волим. Био сам и у Кини пет година тренер голмана, а у репрезентацији сам са Синишом Михајловићем радио, па са Диком Адвокатом, Радованом Ћурчићем, Љубинком Друловићем и на позив Драгољуба Окуке отишао у Кину. Сада сам на позив Мирослава Тањге дошао у Војводину. То је мој клуб, у којем сам стекао афирмацију. Имам драгоцено искуство које бих требало да пренесем младим голманима. Надам се да ћу направити добар посао.
КИПАР ПРЕЛЕП, АЛИ МОРАО САМ ДА СЕ ВРАТИМ
Александар Коцић је после црвено-белих бранио на Кипру шест сезона. Каријеру је завршио са 36 година. Голмани обично иду ка четрдесетој...
- Провео сам шест прелепих година на Кипру. Био сам у Етникосу из Ахне, стабилном клубу који није реномеа Војводине и Црвене звезде, али је добро организован. Прве године играли смо финале купа, али нисмо га освојили. Кипар је прелепа земља, миран за живот. Председник клуба је рекао да браним до када хоћу и могу, касније да останем у клубу. Нисам могао без моје земље и наших људи. Да сам доле остао, ко зна да ли бих данас радио у фудбалу као тренер.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
