VREMEPLOV - Kocić: Povrede me uskratile za Mondijal i EURO

Promenio je sedam klubova, najdublje tragove ostavio u Vojvodini, Crvenoj zvezdi, ali i reprezentaciji SR Jugoslavije. Kasnije se posvetio trenerskom pozivu. Aleksandar Kocić danas živi u Novom Sadu i radi u superligašu sa „Karađorđa”. Čuvao je gol sedam klubova i reprezentacije SR Jugoslavije. I uvek se trudio da ispolji sugestivno lice, bio u Vlasini ili našem najvećem klubu, svejedno je. Ostao je u fudbalu i nakon aktivne golmanske karijere, jer, prema sopstvenim tvrdnjama, teško može bez fudbala.

Kocić je rođen 18. marta 1969. u Vlasotincu.

- Ne znam u čemu je tajna, ali je činjenica da je dosta uspešnih sportista došlo sa juga Srbije. Verovatno ima nešto u vazduhu i suncu - započinje razgovor Aleksandar Kocić.

Karijeru je počeo u Vlasini, odlične odbrane u matičnom klubu odvele su ga u Vojvodinu. U Novom Sadu proveo je šest sezona i za to vreme postao reprezentativac. Ne skriva da mu je bilo prelepo u Srpskoj Atini.

- U Vojvodini sam proveo šest najlepših godina karijere. Tu sam se u potpunosti afirmisao, jer došao sam dosta mlad, sa 20 godina, u vreme SFR Jugoslavije. Vojvodina je uvek bila veliki klub. Dolazak u Novi Sad bio je veliki izazov za mene. Normalno, kao svaki mladi sportista, imao sam uspone i padove, ali je klub uvek stao iza mene. Nadam se da sam se odbranama odužio klubu. I sada sam kao trener tu, formirao sam porodicu u Novom Sadu. Za taj grad vezuju mu najlepše uspomene.

Kocić je karijeru je nastavio u Levanteu, Peruđi i Empoliju. Nosi predivne uspomene i iz  Španije i Italije.

- Iz Vojvodine otišao sam u Peruđu, u to vreme člana Serije A, kad je italijanska liga bila najjača na svetu. To je bilo u periodu kad su samo tri stranca mogla da igraju u jednom klubu. Bili su to za mene veliki izazov i ogromna čast. Jedini golman među strancima bio je Tafarel iz Brazila. Nekako u isto vreme došli smo Švajcarac Paskalo u Kaljari, a ja u Peruđu. Za mene je to bio veliki izazov. Tada su u Italiji bili Mihajlović, Savićević, Jugović, Mirković... Dakle, polovina naše reprezentacije igrala je na Apeninima. Branio sam u Peruđi odlično, ali čelnici kluba promenili su trenera koji je mene angažovao. Novi šef doveo je svog golmana, pa sam otišao u Levante na pozajmicu. Peruđa je ispala u Seriju B, a ja sam prešao u Empoli.

Potom je usledio poziv koji se ne odbija, Aleksandar je došao u Crvenu zvezdu. Kao golman crveno-belih osvojio je dve titule i dva kupa. Branio je na 101 takmičarskoj utakmici.

- Stigao sam na Marakanu u decembru 1998. godine, kad je Obilić dominirao, ali i Partizan. Osvojili smo kup, sledeće sezone duplu krunu, a treće godine osvojeno je prvenstvo. U Vojvodini sam nanizao 150 utakmica. Čast mi je da sam u ta dva velika kluba branio na toliko mečeva i da nisam igrao epizodnu ulogu. Najdraža mi je dupla kruna sa Zvezdom.

Crveno-beli su 1999. savladali Partizan u finalu masovnijeg klupskog takmičenja naše zemlje sa 4:2.

- Stadioni su uvek bili puni, tražila se ulaznica više, uvek je važilo pravilo da slabije pozicionirana ekipa na tabeli nekako pobedi. Uvek je bio veliki naboj. Ne znam zašto su danas stadioni poluprazni. Zvezda dominira, osvaja titule, ali njen stadion nije pun. Sve mi je to čudno, što se toliko promenilo.

Kocić i danas žali što u dvomeču sa kijevskim Dinamom 2000. Zvezda nije ušla u Ligu šampiona, mada, za utehu, osvojen je domaći šampionat.

- Dinamo je bio sjajna ekipa, iako su mu otišli Ševčenko i Rebrov. U Kijevu smo igrali 0:0. U Beogradu smo poveli, Ukrajinci su ubrzo izjednačili našom nesmotrenošću. Onda, u 90+4. minutu propustili smo kolosalnu priliku za pobedu i prolaz. Kasnije smo eliminisali Lester, savladali Seltu u Beogradu i dobro se predstavili u evropskim kupovima. Zvezda je uvek bila institucija.

Daleki Porto Alegre, 23. decembra 1994. Kocićev debi za Jugoslaviju protiv velikog Brazila, a nanizao je 22 meča.

- Bila je to turneja posle sankcija. Brazilci su bili svetski šampioni. San svakog golmana je da brani za reprezentaciju i da debituje protiv takvog rivala. Sa 25 godina sam to doživeo.

Aleksandar nije putovao na EP 2000. pošto je pred odlazak državnog tima SRJ u Belgiju i Holandiju polomio prst desnog stopala. Neviđeni peh, pogotovo što je i pred SP 1998. kao golman Empolija tri puta operisao meniskus pa nije putovao u Francusku.

- Posebna priča je EURO. Selektor je bio Vujadin Boškov. Branili smo Ivica Kralj i ja. Pred odlazak kontinenta imali smo turneje po Kini, Južnoj Koreji i Hongkongu. Ni selektor nije znao ko će da brani na velikom takmičenju, Kralj ili ja. Olakšao sam mu tako što sam u kupatilu polomio mali prst na nozi kad smo se vratili kući, dan pre odlaska na EP. To je najtužniji i najnesrećniji trenutak moje karijere. Svaki sportista mašta da ode na veliko takmičenje, ali protiv sudbine se ne može čovek boriti.