Мауро Равнић се добрим одбранама у Ријеци препоручио селектору Југославије, али је у мечу са Енглезима 1987. за двадесетак минута примио четири гола и на полувремену отишао кући. Сада се испоставља да је почетком утакмице зарадио потрес мозга. Касније је у Шпанији бранио изванредно. Пре 16 година извојевао је још једну победу, против леукемије.
Равнић је наставио породичну традицију на голу Ријеке, али је надмашио оца Еугена и стрица Марија. Он је био једини чувар мреже репрезентације Југославије који је рођени Ријечанин.
Поникао је у млађим селекцијама клуба са „Кантриде”, у Ријеци је и рођен 29. новембра 1959. Био је резерва Радојку Аврамовићу 1978. и 1979. кад су бели освајали Куп Југославије.
- То су лепе успомене. Имао сам срећу да сам почео да браним у првом тиму са 17 година. Била су то златна времена – започиње стн причу Мауро Равнић.
Био је први голман Ријеке кад је ривал био мадридски Реал у Купу УЕФА, јесени 1984. Победили су бели светског великана, али у реваншу је арбитар из Белгије морао да искључи Тицића, Миленковића и Десницу како би их зауставио.
- Да избацимо Реал била је немогућа мисија, а тако смо били близу. Оба меча одиграли смо одлично. На „Кантриди” добили Мадриђане са 3:1. У Мадриду је до 67. минута било без голова. Онда нам је арбитар искључи скоро кључне играче, па је досуђен непостојећи казнени ударац. На крају је било 3:0. Велики клубови некада имају подршку судија, зато имају толико пехара. Не кажем да краду, али се њима помаже. А било би лепо да смо стигли до финала Купа УЕФА и да је тамо дошао Жељезничар, а не Видеотон. Јер, Сарајлије су тада имале изванредан тим, са тренером Ивицом Осимом..
Равнић је бранио у финалу Купа Југославије 9. маја 1987. Чини се да је покојни Зоран Петровић погурао Хајдук, спречио Ријеку да освоји трофеј.
- Петровић је био најбољи судија у Југославији, међутим, није свирао пенал за нас, а прекршај за Хајдук који је био изван казненог простора је окарактерисао једанаестерцем. Имао је човек лош дан, све му је опроштено. Да је тада постојао ВАР била би друга прича. Ту утакмицу памти доста људи. Изгубили смо је на пенале, три смо промашили, шутирало се 11 серија.
Мауро је шест пута бранио за репрезентацију Југославије, али онај 11. новембар 1987. скупо га је коштао. Те кишне среде одбрана је била шупљикава, па су цех платили он и покојни Марко Елснер. На полувремену је уместо Равнића на гол Плавих стао Владан Радача.
- Од почетка меча кренуло је некако све наопако. Енглези су били јако агресивни. Линекер ми је разбио нос, добио сам лакши потрес мозга и такав сам бранио свих 45 минута. Моје несугласице са одбрамбеним играчима дале су гостима много предности. Жао ми је што се то догодило у тако важној утакмици. Нисмо отишли на ЕП, сјајна генерација неуспешно је завршила циклус. Био сам две године у државном тиму. Имао сам част да носим грб Југославије, певам химну. Касније је наша репрезентација отишла на Мондијал у Италију. Не завршава се све на једној утакмици, иде се даље.
Мауро је после 403 утакмице у дресу Ријеке прешао лета 1988. прешао у Ваљадолид, где је провео четири године. Равнић је бранио у финалу Куп Краља против Реала.
- Имали смо квалитетну екипу и јако доброг тренера. Ту сезону смо у првенству били у првих шест. За нас је тада играо Фернандо Јеро, па Милан Јанковић, Бранко Миљуш... У финалу нисмо искористили прилике. Мадриђани су имали сјајан тим: Мичела, Бутрагења, Уга Санчеза... Тада смо се као финалисти пласирали у Европу јер је Реал био шампион.
Онда је Ријечанин прешао у Љеиду и вратио клуб у прву лигу, након 43 сушне године. Чак је добио вредно признање, трофеј „Рикардо Замора”, по шпанском чудноватом чувару мреже.
- Био сам 17 година професионалац. Изузимајући Љеиду моји остали клубови били су прволигапи. Кад сам потписао за Љеиду осећао сам се као да сам јуниор, имао сам мотив за ново доказивање. Кад смо побеђивали цео град се смејао, радовао, честитао, читав град био је поносан на мене. Кад год одем тамо, освежимо сећања.
Мауро је остао дуго у Шпанији по завршетку каријере, сада живи у родној Ријеци.
- Био сам спортски директор Љеиде три године, онда сам десетак сезона радио као тренер, од најмлађе селекције до сениора. Кад су родитеље сустигле године, вратио сам се у Ријеку и од родитеља преузео кафић. Дужан сам да их ослободим обавеза. Не волим да радим две ствари истовремено, па сам се фокусирао на кафић. Није ми жао. Уживао сам као тренер у Шпанији и доста ми је.
ПОБЕДИО ЛЕУКЕМИЈУ
Многи крију од јавности кад се разболе, али код Маура Равнића то није био случај. Оболео је од леукемије, Богу хвала сада је све у најбољем реду. Бројни шпански медији нашироко су писали о његовим проблемима здравствене природе. Мауро је тако хтео помоћи другима како да постану победници и то је за сваку похвалу.
- Болест ми је откривена на Божић 2009. Победили смо ту утакмицу ја, лекари, сви око мене. Кад човек оболи од тешких болести почне мало другачије да посматра на све око себе. Више онда обраћамо пажњу на оно што је важно у животу. Доказао сам да се може победити леукемија, нека сви знају да имају шансе да преживе и опораве се.
ПОЗДРАВ ЗА СРЕДОЈЕВИЋА И КОТУРА
Мауро Равнић је у контакту са некадашњим саиграчима из Ријеке и онима који су са њим играли за репрезентацију некада заједничке земље.
- Чујем сам се са Марком Млинарићем. Шаљем велики поздрав Борчету Средојевића и Владу Котура. Некадашњи голман Курузовић је негде у Аустрији, волео бих да га видим. Важно ми је да су моји другари добро, а не морамо се чути баш сваки дан.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
