Незаборавне утакмице и успеси на Чаиру

Зоран Бојовић рођен је у некадашњем Иванграду, а фудбалски израстао у Нишу. Играо је за много клубова, и у Белгији, где и данас живи, али је највеће успехе стварио у Радничком.

Фудбал му је живот обележио. Играо је главом, зато је и успео. Као дефанзивни везни далеко је догурао.

Бојовић је на свет дошао 20. новембра 1956. Фудбалску причу почео је да исписује у Радничком из Иванграда, наставио у Могрену, прибојском ФАП-у, да би у нишком Радничком успео из другог покушаја. Причало се да је Јосип Дуванчић погрешио што га није довео на Чаир.

- Било је више примера лоших процена. Мирослав Ћиро Блажевић је погрешио према Роберту Просинечком, па зашто не би Јосип Дуванчић и његов помоћник Милан Јанковић према мени. Мислили су да много оваквих играча има у Нишу. Вратио сам се у Беране, па играо у Прибоју. Испоставило се да су погрешили, па сам касније дошао у Раднички. Са Нишлијама сам играо у Купу УЕФА. Био сам члан сјајне генерације у којој су били Пантелић, Миленковић, Гавриловић, Обрадовић, Панајотовић, Вујиновић, Симоновић, Мартиновић, Николић, Митошевић, Стојиљковић... Прихватили су ме као најрођенијег, а то је јако важно у данашњем фудбалу – каже Зоран.

Бојовић је дрес „Реала са Нишаве“ носио од 1980. до 1985, одиграо 132 утакмице, поносан је на чињеницу да је три пута играо у Купу УЕФА.

- Захвалност играчима који су се квалификовали у Европу без мог присуства. Прву утакмицу за Раднички одиграо сам са Сарајевом на Кошеву, било је нерешено. Од тада сам био стандардан до краја каријере.

У сезони 1981/82. Раднички је стигао до полуфинала Купа УЕФА, елиминисао је Наполи, Грасхоперс, Фејенорд, Данди јунајтед, непремостива препрека био је Хамбургер. Бојовићев траг је тада био посебно видљив.

- То су догађаји које не могу никад да заборавим. Свака утакмица је била по нечему посебна. Били смо веома јаки као колектив, изузетно мотивисани. Кад изађемо на терен играли смо заједно и срчано, јер фудбал је колективни спорт. Зато смо и дошли до полуфинала Купа УЕФА. Због одласка у ЈНА, нисам одиграо реванш против Хамбургера.

Из Радничког је прешао у Серкл Бриж, па у Стандард, затим је играо у француском Милузу, па у САД-у за Сент Луис сторм.

- У спортском погледу сам задовољан. Међутим, нисам имао срећу да будем вођен од доброг менаџера. Срећан сам због статуса стартера у свим клубовима. У Серкл Брижу био сам проглашен за најбољег играча. Добио сам златну копачку, а следеће године био још бољи, али признање су доделили мом најбољем другу Едију Крнчевићу. У то време у Белгији су могла да играју само тројица странаца. Потом сам прешао у Стандард из Лијежа. Одиграо сам 33 од 34 утакмице. Посвађали су се касније челници клуба и цех су платили играчи. Зато сам отишао у Милуз и био јако успешан.

За А тим Југославије играо је два пута, оба меча у октобру, против Норвешке и Швајцарске. Знајући колика је тада била конкуренција, било је успех седети и на клупи.

- У почетку сам био међу 33 играча, онда сам дошао на шири списак, па играо квалификационе утакмице. Сан ми се и са те стране остварио.

Бојовић је имао пех да не путује на ЕП у Француској 1984.

- Никада пре тога нисам био повређен. Пошао сам са Радничким на припреме у Стругу. Мучио ме је мало бутни мишић и на моју несрећу тренер Илија Димовски ме замолио да одиграм полувреме у пријатељској утакмици против Тетекса. Повреда се погоршала и због тога нисам ишао на ЕУРО.

Некадашњи дефанзивни везиста је открио како је добио надимак „Мице”.

- Била су нас три брата. Моја мајка ми је дала надимак, тако да у Беранама нико није знао моје име, сви су ме ословљавали са Мице. У то време, доктор нишког Радничког пошао је у Будву и свратио је у Беране, питао је за Зорана Бојовића, али нико није знао да му одговори о коме је реч. Тада је сазнао да ме зову Мице, па се грохотом смејао.

Има брата близанца, Горана. Студирали су, али не и завршили право у Београду.

У то време нису могле две ствари у исто време. Определио сам се за фудбал и нисам погрешио.