Nezaboravne utakmice i uspesi na Čairu

Zoran Bojović rođen je u nekadašnjem Ivangradu, a fudbalski izrastao u Nišu. Igrao je za mnogo klubova, i u Belgiji, gde i danas živi, ali je najveće uspehe stvario u Radničkom.

Fudbal mu je život obeležio. Igrao je glavom, zato je i uspeo. Kao defanzivni vezni daleko je dogurao.

Bojović je na svet došao 20. novembra 1956. Fudbalsku priču počeo je da ispisuje u Radničkom iz Ivangrada, nastavio u Mogrenu, pribojskom FAP-u, da bi u niškom Radničkom uspeo iz drugog pokušaja. Pričalo se da je Josip Duvančić pogrešio što ga nije doveo na Čair.

- Bilo je više primera loših procena. Miroslav Ćiro Blažević je pogrešio prema Robertu Prosinečkom, pa zašto ne bi Josip Duvančić i njegov pomoćnik Milan Janković prema meni. Mislili su da mnogo ovakvih igrača ima u Nišu. Vratio sam se u Berane, pa igrao u Priboju. Ispostavilo se da su pogrešili, pa sam kasnije došao u Radnički. Sa Nišlijama sam igrao u Kupu UEFA. Bio sam član sjajne generacije u kojoj su bili Pantelić, Milenković, Gavrilović, Obradović, Panajotović, Vujinović, Simonović, Martinović, Nikolić, Mitošević, Stojiljković... Prihvatili su me kao najrođenijeg, a to je jako važno u današnjem fudbalu – kaže Zoran.

Bojović je dres „Reala sa Nišave“ nosio od 1980. do 1985, odigrao 132 utakmice, ponosan je na činjenicu da je tri puta igrao u Kupu UEFA.

- Zahvalnost igračima koji su se kvalifikovali u Evropu bez mog prisustva. Prvu utakmicu za Radnički odigrao sam sa Sarajevom na Koševu, bilo je nerešeno. Od tada sam bio standardan do kraja karijere.

U sezoni 1981/82. Radnički je stigao do polufinala Kupa UEFA, eliminisao je Napoli, Grashopers, Fejenord, Dandi junajted, nepremostiva prepreka bio je Hamburger. Bojovićev trag je tada bio posebno vidljiv.

- To su događaji koje ne mogu nikad da zaboravim. Svaka utakmica je bila po nečemu posebna. Bili smo veoma jaki kao kolektiv, izuzetno motivisani. Kad izađemo na teren igrali smo zajedno i srčano, jer fudbal je kolektivni sport. Zato smo i došli do polufinala Kupa UEFA. Zbog odlaska u JNA, nisam odigrao revanš protiv Hamburgera.

Iz Radničkog je prešao u Serkl Briž, pa u Standard, zatim je igrao u francuskom Miluzu, pa u SAD-u za Sent Luis storm.

- U sportskom pogledu sam zadovoljan. Međutim, nisam imao sreću da budem vođen od dobrog menadžera. Srećan sam zbog statusa startera u svim klubovima. U Serkl Brižu bio sam proglašen za najboljeg igrača. Dobio sam zlatnu kopačku, a sledeće godine bio još bolji, ali priznanje su dodelili mom najboljem drugu Ediju Krnčeviću. U to vreme u Belgiji su mogla da igraju samo trojica stranaca. Potom sam prešao u Standard iz Liježa. Odigrao sam 33 od 34 utakmice. Posvađali su se kasnije čelnici kluba i ceh su platili igrači. Zato sam otišao u Miluz i bio jako uspešan.

Za A tim Jugoslavije igrao je dva puta, oba meča u oktobru, protiv Norveške i Švajcarske. Znajući kolika je tada bila konkurencija, bilo je uspeh sedeti i na klupi.

- U početku sam bio među 33 igrača, onda sam došao na širi spisak, pa igrao kvalifikacione utakmice. San mi se i sa te strane ostvario.

Bojović je imao peh da ne putuje na EP u Francuskoj 1984.

- Nikada pre toga nisam bio povređen. Pošao sam sa Radničkim na pripreme u Strugu. Mučio me je malo butni mišić i na moju nesreću trener Ilija Dimovski me zamolio da odigram poluvreme u prijateljskoj utakmici protiv Teteksa. Povreda se pogoršala i zbog toga nisam išao na EURO.

Nekadašnji defanzivni vezista je otkrio kako je dobio nadimak „Mice”.

- Bila su nas tri brata. Moja majka mi je dala nadimak, tako da u Beranama niko nije znao moje ime, svi su me oslovljavali sa Mice. U to vreme, doktor niškog Radničkog pošao je u Budvu i svratio je u Berane, pitao je za Zorana Bojovića, ali niko nije znao da mu odgovori o kome je reč. Tada je saznao da me zovu Mice, pa se grohotom smejao.

Ima brata blizanca, Gorana. Studirali su, ali ne i završili pravo u Beogradu.

U to vreme nisu mogle dve stvari u isto vreme. Opredelio sam se za fudbal i nisam pogrešio.