Година 1930… Уругвај. Светско првенство у фудбалу, прво, историјско… Један од учесника - Југославија… Дајте Бразил да се играмо… Певали су тада легендарни Ивица Бек, Ел гранде Јакша, луцидни Балерина… Потајно и увек озбиљни Милутинац, Тирке… Моша… Година 2015…
Нови Зеланд, светско првенство за играче до 20 година… Дајте Бразил да се играмо… Певали су тада одмерени Сергеј Милинковић-Савић, самоуверени Гаћиновић, емотивни Максимовић, амбициозни Гајић, луцидни Рајковић, прорачунати Здјелар…
Дошли су, видели и победили, а да ли је ико веровао да ће се голобради момци под заставом Србије окитити златом? Они јесу! А снови се, понекад, остварују. Сузе радоснице млађаних Срба су обишле свет. Кариоке су бачене на колена. Добили су Бразил да се играју и, Бог те видео, поиграли су се.
И сада, десет година касније, се препричава утакмица у којем су изабраници Вељка Пауновића натерали Бразилце да се осећају инфериорно… Историја је исписана златним словима…
Како је било Орлићима када су пре деценију стали на црту Кариокама знају само они… Да ли су ноге подрхтавале, колико кнедли су прогутали, којом јачином је срце лупало…
Саша Здјелар, неуморни везиста, фајтер до сржи, тада је доказао да је спреман да Србију крвари на терену, а сада, десет година касније, присетио се неких момената.
- Морам бити искрен, реално, од када смо крочили на Нови Зеланд, нико од нас није очекивао да ћемо доћи до финала. Били смо амбициозни, али да ћемо се наћи у завршници је за нас било нереално, барем у том тренутку.
Али…
- Имали смо Вељка Пауновића за селектора… Великог, највећег… Он је једини тада веровао да ћемо стићи до краја. На првој утакмици смо изгубили од Уругваја. Тај резултат је унео неку сумњу, али како је првенство одмицало били смо све бољи и бољи. Остало је историја…
А сада, деценију касније…
- Сада смо десет година старији - уз осмех се нашалио Саша, па наставио у озбиљном тоналитету. - Гледано из ове перспективе, добро знамо да је јако тешко пласирати са на тако велико такмичење, а камоли освојити злато. Због тога цео подвиг из 2015. има још већи значај.
Живот се златним Орлићима окренуо преко ноћи, наглавачке…
- Сигурно да је освајање злата помогло како мени, тако и другим играчима да направимо добре каријере. Људи су почели да нас препознају на улици. Успех који смо тада направили нам је променио животе, све што се тада догодило ће нас пратити докле год дишемо – истакао је Здјелар.
МАКСИМОВИЋ МОГАО МНОГО ВИШЕ
Дефанзивни везиста који се сада, деценију касније, може похвалити значајним искуством које је стицао у ОФК Београду, Олимпијакосу, Партизану са капитенском траком на руци, московском ЦСКА, Зениту, није се либио да каже од којег је играча из генерације златних Орлића очекивао више.
- Сергеј Милинковић-Савић и Немања Максимовић су најбољи играчи из те наше генерације. За Максу сам очекивао да ће направити далеко већу каријеру. Реч је о сјајном играчу и човеку. Фудбал је чудна игра, некада се карте помешају, да тако кажем, накарадно… Ствари често не испадну онако како замишљамо… И како треба. Макса је сјајан пример за то - казао је Здјелар.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
