Приморац у Новом Саду: Кад сам разговарао са Калинићем као да је време стало

Иако жестоке борбе испод крова Новосадског сајма јасно показују зашто је чак 2.500 такмичара, као и толико гостију, ове недеље на Европском ветеранском првенству, управо дружење, ентузијазам и, пре свега, љубав према стоном тенису чине овај догађај заиста посебним. Та енергија није промакла ни легендарном шампиону и потпредседнику Европске стонотениске уније, Зорану Приморцу, који је боравио у Новом Саду.

– Био сам кратко, али се враћам са сјајним утисцима. Колико сам успео да приметим, играчи су веома задовољни. Од председника Педра Моуре чуо сам да су припреме почеле са малим закашњењем, због промена у Савезу, али се то уопште не осећа. Било је право задовољство боравити у Новом Саду и осетити сав тај ентузијазам и љубав према спорту – рекао је Приморац.

У вечерњим сатима присуствовао је свечаној гала вечери коју су приредили домаћини, док је током дана био у дворани. Борбеност учесника и њихова страст према пинг понгу оставиле су снажан утисак.

- Управо је то разлог зашто се у ЕТТУ трудимо да све подигнемо на виши ниво – како бисмо свим такмичарима омогућили да се такмиче у што пријатнијем амбијенту и пружили им што више садржаја. Веома сам срећан што сам срео много бивших колега и видео с коликим жаром још увек играју - додао је.

Током свог боравка сусрео се са бројним великанима стоног тениса – Динг Јием, Драгутином Шурбеком, Григоријем Власовом, као и са старим познаницима из Србије: Александром Каракашевићем, Слободаном Грујићем и Марком Јевтовићем, који је као председник СТСС био један од домаћина.

- Била је то сјајна прилика за разговоре и подсећање на заједничке тренутке. У дворани сам ишао од стола до стола – желео сам да упијем сву ту атмосферу, сваки тренутак. Посебно ми је драго што сам видео Бобу и Салета, а Јевта нам је био изванредан домаћин – истакао је Приморац.

Разговори су, како каже, били углавном опуштени, породични и лични, али су се неминовно дотакли и оних спортских тема које увек буде успомене.

– Причали смо ко је кога победио, ко је био најбољи, она ситна валоризација која увек иде кад се спортисти сретну. Било ми је посебно драго да видим да се сви још увек одлично држе, да имају онај препознатљиви сјај у очима и да се боре да задрже младалачки израз на лицу. Разговарао сам и са Зораном Калинићем, и у тим тренуцима чинило се као да је време стало. Ти људи као да се нису променили – искрено је поделио.

Данас, Зоран Приморац има више функција – потпредседник је Европске стонотениске уније, председник Хрватског стонотениског савеза и члан Извршног одбора Олимпијског комитета Хрватске. Темпо који је имао као играч наставио је и као спортски функционер.

– Можда сам и сам мало превише активан, али лепо је бити део спорта. Верујем да сви ми који смо од спорта много добили, имамо обавезу да му вратимо. Кроз рад у Атлетској комисији Олимпијског комитета и ИТТФ, увек сам се трудио да спортистима омогућим најбоље могуће услове – да остваре свој пун потенцијал и да, колико год је могуће, избегну оне изазове које сам ја имао када сам био играч – каже Приморац.

Његова каријера трајала је више од две деценије, током које је освојио медаље на свим највећим светским такмичењима. Сарадња са Илијом Лупулескуом у репрезентацији Југославије остаје упамћена као једна од најуспешнијих у историји овог спорта. Управо с њим је освојио сребро на Олимпијским играма у Сеулу 1988. године у дублу, што је био историјски успех за стони тенис на овим просторима.

На светским првенствима такође је постигао запажене резултате – сребро у Њу Делхију 1987. у дублу са Лупулескуом, бронзу у екипној конкуренцији, сребро у Чиби 1991. са екипом, као и индивидуалне медаље за Хрватску: бронзу у синглу у Гетеборгу 1993, сребро у дублу са Владимиром Самсоновим у Тјанђину 1995, те бронзу у Ајндховену 1999.

На европским првенствима редовно је освајао медаље у различитим дисциплинама. Са Лупулескуом је као млад играч освојио бронзу у Прагу 1986, сребро у Паризу 1988, и злато у Гетеборгу 1990. године. Са Мађарицом Чилом Баторфи био је златни у миксу у Манчестеру 1994. године. Тада је освојио и бронзу у синглу, као и сребро у дублу са Белгијанцем Жан-Мишелом Сејвом. У синглу је био сребрни у Ајндховену 1998. и Бремену 2000, а бронзани у Загребу 2002, Архусу 2005. и Београду 2007. године. У Београду, предводио је хрватску екипу до сребра у екипном такмичењу.

Његов повратак у Нови Сад, овога пута као званичника, био је више од протоколарне посете. Била је то прилика да поново осети пулс спорта ком је посветио живот – и да га подели са онима који, иако ветерани, и даље играју срцем.