Фудбалски савез Србије прексиноћ је на свечан начин у Новом Саду обележио деценију од трофеја светског првака наше репрезентације до 20 година на Новом Зеланду. Шампиони су дочекани црвеним тепихом. И емоције, оне заиста најискреније, излазиле су спонтано од стране играча, тренера, функционера, бројних гостију, због слике која их је затекла у Српском народном позоришту у Српској Атини.
Од доласка у прелепо здање до уласка на велику сцену. Свуда је писало „ПРВАЦИ СВЕТА”. На сваком седишту књига и застава Србије! Нико није остао равнодушан! ФСС је још једном на величанствен начин одао признање златној генерацији српског фудбала.
Величанствену ноћ присуством увеличали су наравно и пре свега, играчи шампионске генерације, многи од њих са супругама, али и бројни селектори и тренери, бивши и садашњи, репрезентативних селекција Србије, а посебну част указали су градоначелник Новог Сада, Жарко Мићин, потпредседници Фудбалског савеза Србије, Сандра Сремчевић и Јанош Жембери, први човек Војводине и Заједнице клубова Супер и Прве лиге Драгољуб Збиљић, генерални секретар Заједнице Дарко Рамовш, први оперативци ФС Региона Западне Србије Дарко Брадоњић, ФС Београда Милош Марковић и ФС Војводине Драгомир Тановић, бројни бивши асови и репрезентативци, стотине дечака и девојчица из новосадских, али и београдских клубова…
Било је то вече које остаје у сећању, препуно емоција, поноса, ноћ када се Србија поново поклонила јунацима са Новог Зеланда. Све је почело хорским извођењем химне Србије, уз посебан доживљај са великог платна и сликом са Новог Зеланда, кад Рајко и другови загрљени певају химну „Боже правде” пред финални меч са Бразилом.
А прва особа у историји српског фудбала, али и новинарства, која је имала привилегију да ускликне оно што смо мислили да никада нећемо чути „Србија је првак света, Србија је првак света у фудбалу“ сјајни и увек оригинални телевизијски коментатор Александар Стојановић, донео је пехар првака света на бину и – спектакл је могао да почне. Наравно уз тренутке који су Србији донели титулу шампиона света, одлучујућу акцију против Бразила и историјску реализацију Немање Максимовића.
ПОСЕБАН ДЕО О МИЛАНУ КОСАНОВИЋУ
Посебан део програма био је посвећен прерано преминулом тренеру Милану Косановићу, човеку који је био десна рука селектора Вељка Пауновића.
Велики аплауз добили су тадашњи директори млађих категорија ФСС Саво Милошевић и Митар Мркела, односно челни људи Савеза из тог периода, председник Томислав Караџић и генерални секретар Зоран Лаковић.
КАПИТЕН ИЗ ЧИЛЕА 1987. УРУЧИО ПЕХАР РАЈКОВИЋУ
ФСС као правни наследник Фудбалског савеза Југославије, поноси се још једном титулом светског шампиона у узрасту до 20 година. Прексиноћњем скупу присуствовао је и капитен златне генерације из Чилеа 1987. Милан Павловић.
Павловић је изашао на сцену и уручио пехар капитену генерације из 2015. Предрагу Рајковићу.
- Даме и господо, поштовани гости, драги пријатељи фудбала – добро дошли у Нови Сад, у Српско народно позориште, на вече сећања, поноса и емоција. Прошло је десет година. Десет година откако су момци које је водио селектор Вељко Пауновић, у дресу Србије, хиљадама километара далеко, освојили цео свет. Они су тада имали снове. Ми смо имали наду. А заједно смо добили историју – рекао је Александар Стојановић.
Уследио је филм „Пут до финала”, вратили смо се тамо где је све почело. На стадион у Окланду, али и много раније – од прве утакмице до финала са Бразилом. Присутни су видели како је изгледао пут тима који је показао да се шампиони не рађају без борбе – и који је из пораза кренуо ка трону.
Хронолошки преглед утакмица Србије: Уругвај, Мали, Мексико, Мађарска, САД, још једном Мали – и онда финале са Бразилом. За историју.
А онда нова ерупција и силни аплаузи.
- Даме и господо, време је да поздравимо наше главне јунаке. Момке који су истрчали на терен, дали све од себе – и донела кући злато. Генерацијо 2015 – добродошли назад!
На сцену су изашли шампиони.
Он је био последња линија одбране, капитен са ставом и срцем – човек који је бранио пенал у четвртфиналу и водио тим до врха света – Предраг Рајковић
Његов погодак у продужецима финала златним словима је уписан у историју српског фудбала. Стрелац гола за титулу – Немања Максимовић!
Његове сузе на крају утакмице обишле су свет и постале симбол страсти и љубави према фудбалу И својој репрезентацији. Стамени стуб наше одбране, миран и поуздан када је било најпотребније – Вукашин Јовановић!
Да није било његовог гола у 90. минуту против Мађарске, Србија би се већ после осмине финала вратила кући. Борац без мане и страха. Човек одлуке и у полуфиналу против Малија – Иван Шапоњић!
Брз, чврст, борбен — десни бек који је неуморно покривао цео бок. Срце тима на терену – Милан Гајић!
Поуздан, тих, али увек спреман да одговори највећим изазовима. Део бедема испред голмана Рајковића и још један од јунака у походу на светску титулу – Миладин Стевановић!
На левој страни, где је брзина морала да се споји са мудрошћу и фудбалском интелигенцијом – беспрекорно је одрадио задатак и био неизоставан део шампионске екипе – Немања Антонов!
Играче је на бини сачекала и књига „Светски и Европски шампион”, штиво које говори о њиховом ванременском успеху, штиво које их чини бесмртним. Уследиле су анегдоте са шампионата, незаборавне приче, сећања која су вратила емоције. И тренутак кад водитељ чита имена чита играча који су због професионалних обавеза, баража, почетка припрема својих клубова и Светског клупског првенства у САД спречени да приусуствују јубилеју.
Вања Милинковић-Савић, Филип Манојловић, Милош Вељковић, Срђан Бабић, Радован Панков, Стефан Милошевић, Мијат Гаћиновић, Сергеј Милинковић-Савић, Марко Грујић, Андрија Живковић, Стефан Илић, Филип Јанковић, Саша Здјелар, Станиша Мандић.
После читања списка играча, прешло се на читање имена чланова стручног штаба, људи који су све време били уз играче и део су великог успеха. Петар Милчановић (кондициони тренер), Павле Максимовић (лекар), Владимир Борковић (стручњак за менталну припрему), Виктор Вујошевић и Срђан Бранковић (физиотерапеути), Игор Гачић (официр за медије), Душан Гелић (тим – менаџер), Миљан Станојевић (официр за безбедност), Никола Лепосавић (аналитичар), Ненад Драгаш (економ), Марко Митровић (помоћни тренер), Александар Сарић (тренер голмана).
Уследио је затим чувени говор из свлачионице селектора Вељка Пауновића пред полазак на стадион где се играло финале Светског првенства против Бразила.
Ред приче, говора и – анегдота. Има их много са Новог Зеланда јер је ова генерација момака на челу са селектором Пауновићем заиста зрачила и зрачи ведрим духом и позитивном енергијом. Чули смо сјајну причу од Вељка која довољно говори о томе какав је победнички менталитет красио наше и светске шампионе.
Укратко, пред одлазак, један од многобројних захтева селектора упућених генералном секретару Лаковићу, био је да Савез обезбеди и једну камеру, односно сниматеља. На питање, зашто сад сниматеља, Пауновић је кратко одговорио, па да нас сними кад будемо прваци света! И поново аплаузи…
И Владимир Борковић, стручњак за менталну припрему, испричао је занимљив детаљ приликом избора капитена. Била је дилема да ли да буде Немања Максимовић или Предраг Рајковић, а о каквим људским и играчким величинама се ради, као и тимском духу који је владао у репрезентацији, говори реакција Максимовића који је одмах рекао – Рајковић је капитен! И како је рекао Борковић, живот ти све врати, Максимовићу је вратио на Новом Зеланду у 119. минуту меча са Бразилом – и учинио га бесмртним.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
