Кад су се млади фудбалери Југославије попели на кров света 1987. у далеком Чилеу, Милан Павловић носио је капитенску траку. То што није играо у највећим клубовима Европе, разлоге види у рату у Босни и Херцеговини, а касније у неким својим лошим одлукама. Данас је ФИФА инструктор и чека праву прилику да постане тренер неког од трофејнијих клубова у Србији.
Био је, дакле, предводник златних Роберта Просинечког, Предрага Мијатовића, Звонимира Бобана итд. Онда је судбина умешала прсте и обећавајућа каријера успорена је, али никад заустављена.
На овај свет дошао је претпоследњег дана 1967. у Шапцу. Мачва му много значи.
- Јако лепо место је Шабац, град велике историје и спорта. Металопластика је двоструки шампион Европе у рукомету. Враћајући се из школе одлазио сам на њихове тренинге и тако упијао њихов професионализам, опхођење и глад за успесима. Као млађи омладинац сам са Мачвом остваривао успехе, а са 16 година дебитовао за сениорски тим. Шабац има познатих некадашњих фудбалера попут Војкана Мелића, Зорана Јеликића, Павла Грубјешића, Костића, Радовановића, Арсеновића, Зорана Ризнића, Мирослава Ђукића... Мачва и Поцерина дале су изузетне спортисте, освајаче олимпијских медаља, па сам и ја изданак тог плодног тла - почео је Милан Павловић.
Прошао је млађе селекције Мачве, дошао до првог тима, клуба који је широм бивше заједничке земље уживао бројне симпатије, а онда је уследила сеоба у Сарајево. Обукао је дрес Жељезничара.
- Као дете, доживео сам да два пута дођу људи из Партизана. Међутим, председник Мачве био је велики звездаш и могао сам само на Маракану. Моја љубав била је према Жељезничару кад је догурао до полуфинала Купа УЕФА. Привукао ме начин игре Сарајлија, те лепе речи Рефика Шабанаџовића кад смо били заједно на припремама репрезентације. То је пресудило да дођем на Грбавицу. Хтели су ме Партизан, Хајдук, нишки Раднички, тузланска Слобода, али мој избор је био Жељезничар.
Поносан је Павловић, наравно, што је носио капитенску траку 1987. у Чилеу.
- Гледам на то као благослов драгог Бога, јер бити капитен такве генерације је нешто узвишено. Са годиштем 1967. био сам на „Трофеју Југославије”, проглашен сам за играча турнира. Повредио сам се на ЕП у Суботици. Изборили смо место за одлазак у Чиле. Роберт Просинечки, Пеђа Мијатовић, Звоне Бобан, Роберт Јарни... Та репрезентација је имала толико тактичких варијанти да је била у врху. Имали смо више универзалаца који су могли бити играчи одлуке. После се пренело на младу репрезентацију која је била друга у Европи.
Причало се да је селектор Мирко Јозић желео да одстрани из тима Игора Штимца и Звонимира Бобана, али упозорење капитена променило је Јозићеву одлуку.
- Био сам уз своје другаре, из колегијалног и другарског приступа. И сам сам био у карантину. Они јесу погрешили. Јозић и Фазлагић хтели су да их пошаљу кући. Међутим, Бобан је касније дао гол у финалу и реализовао пенал. Питање је да ли бисмо били прваци света да су отишли кући. Треба гледати мало даље и шире. Сви моји другари хтели су да остану са нама. Јозић и Фазлагић послушали су нас и добро су поступили.
Павловићева судбина је била окрутнија од њихове. Дошао је несрећни рат. Практично, последњим авионом је напустио Сарајево. Онда је уследио низ његових погрешних потеза.
- Срећан сам човек. Имам двоје здраве деце који су завршили факултете и своји су људи. Што се тиче фудбалске каријере, пуно пута се ништа нисам питао. Једноставно, пратио сам свој пут. Кад су се врата отварала, испоштовао сам максимално и радио најбоље што могу. По Југославији где сам био, па у Грчкој, имао сам добре резултате. Имам широм света пријатеље. Недавно сам у Скугрићу код Николе Никића играо са Бошком Ђуровским и Мешом Баждаревићем. Да је било другачије, да сам заиграо у редовима неког славнијег клуба, било би добро.
По завршетку играчке каријере, Павловић се посветио тренерском изазову. Легендарни Душан Бајевић кумовао је томе.
- Душко је изузетан човек. Кад је био тренер Олимпијакоса на његову и интервенцију Зорана Бабовића дошао сам у тај клуб и радио сам у млађим селекцијама. Кад је технички директор био Илија Ивић такође сам нанизао шест година у Пиреју. Било је успеха и неки играчи су стигли до првог тима, као и до познатих европских клубова. Данас је мени Олимпијакос исто што и шабачка Мачва или сарајевски Жељезничар.
Можда клуб његових снова није далеко од Шапца. Само се чека судбоносни тренутак.
- Навикао сам да се надам и спреман сам. Био сам фудбалер, тренер, директор, инструктор. Радио сам са Гораном Стевановићем у Кини и недавно у крушевачком Напретку. Кад сам био млад сањао сам да играм у Лиги шампиона или на СП. Све се остварило. Сада дајем максимум у Финиксу, академији са 300 деце. Ко верује њему се и остварује. Нисам мегаломан, али човек треба да испред себе постави циљеве. Неке сам циљеве достигао са 20 година. Видећемо где ће ме моји планови и жеље одвести.
ЧАСТ БИТИ ФИФА ИНСТРУКТОР
Милан Павловић је неколико година био ФИФА инструктор.
- Представља ми част што су ме уврстили међу неколицину инструктора који могу фудбалско знање да преносе на тренере у земљама као што су Јордан, Литванија итд. То је посебан осећај, јер млађе колеге препознају и прихватају едукацију. Кад сам за то добијао похвале и признања био сам изузетно срећан.
ПАУНОВИЋ ПРИМЕЊИВАО НАШЕ МЕХАНИЗМЕ
Милан Павловић се виђа с времена на време са златним плавима из Чилеа 1987.
- Видели смо се на промоцији филма ’Чилеанци’ у Земуну. Градимир Бранковић је урадио изузетан документарац. Описао је истиниту причу свих нас. И господин Вељко Пауновић је са репрезентацијом Србије у Новом Зеланду освојио злато пре десет година. Изјавио је да је неке механизме са СП у Чилеу црпео и примењивао да би и он стигао до успеха.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
