Пролеће 2025. донело је тишину на стадион крај Ибра. Тишину која пара више него хук навијача, која говори о крају једног симбола, идентитета, генерације и града. Слога из Краљева, некада понос града и чувар локалног духа, налази се пред гашењем. И нико, или готово нико, више не диже глас. Као да се све већ подразумева, као да је већ мртво оно што још дише.
Слога је испала из Српске лиге, иако је у јесењој сезони била најпријатније изненађење. Екипа се растурила у зимској паузи, а нови састав без припрема није могао више од једне победе у другом делу такмичења. Серија од 13 везаних пораза послала је Слогу на дно табеле и у зону. За кратко време прешла је пут од деобе трећег места, до последњег!
Рачун је блокиран, дугови наслеђени из прошлих година небриге и јавашлука, гуше последње покушаје опстанка. Осећа се мирис сценарија зрењанинског Пролетера – нестанак, брисање имена и историје. Још се нико није огласио од људи у клубу, бивших играча, репрезентативаца, тренера, навијача..... Нико се не оглашава из локалне самоуправе, нити било које институције везане за најважнију споредну ствар на свету. Нема ванредне седнице, нема подршке, ни речи о томе. Као да се не гаси фудбалски колектив који за две године треба да прослави 80. рођендан.
Сви су се, чини се, окренули неким другим обавезама, стадионима и стварима. Као да су дани кад се „ишло на Слогу” заборављени као сан, иако сви знају да Слога није само клуб. Она је сећање на детињства, викенде, пријатељства, прве симпатије, прву карту, пораз и гол.
Не говори се овде само о спорту. Гашење Слоге значило би крај једне културне и друштвене институције Краљева. Клуб који је преживео ратове, инфлације, санкције, транзиције, умире у миру. У тишини. Без бунта. Без борбе. Без икога да се бар запита – шта нас је довело довде?
Има ли било ко у Краљеву било какав план везан за Слогу? Има ли ико да пружи руку спаса? Има ли свест о томе шта значи кад фудбалски клуб, са толиком традицијом, нестане? Имају ли људи који воде спорт капацитет да разумеју шта губе? Или ће се још једанпут правити да је све „нормално“, да су дугови „реалност“, да се „ништа не може“?
Може се. Мора се. Ако не због садашњих, онда због будућих генерација. Због оних који долазе. Јер ако Слога нестане, шта ће сутра значити реч „локални клуб”? Шта ћемо оставити деци – да навијају за Манчестер и Реал преко Инстаграма, а да крај Ибра стоји сабласно празан стадион зарастао у коров?
И нека буде јасно – ово није молба за милостињу. Ово је позив на одговорност. Од града, Спортског савеза, од привредника, од сваког ко носи бар мало Краљева у срцу. Јер кад клуб као што је Слога умре, не губи само спортски колектив. Губимо део нас самих. Још није касно. Али последњи је тренутак.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
