Čeka se ruka spasa: Prete nestanak, brisanje istorije i zaborav!

Proleće 2025. donelo je tišinu na stadion kraj Ibra. Tišinu koja para više nego huk navijača, koja govori o kraju jednog simbola, identiteta, generacije i grada. Sloga iz Kraljeva, nekada ponos grada i čuvar lokalnog duha, nalazi se pred gašenjem. I niko, ili gotovo niko, više ne diže glas. Kao da se sve već podrazumeva, kao da je već mrtvo ono što još diše.

Sloga je ispala iz Srpske lige, iako je u jesenjoj sezoni bila najprijatnije iznenađenje. Ekipa se rasturila u zimskoj pauzi, a novi sastav bez priprema nije mogao više od jedne pobede u drugom delu takmičenja. Serija od 13 vezanih poraza poslala je Slogu na dno tabele i u zonu. Za kratko vreme prešla je put od deobe trećeg mesta, do poslednjeg!

Račun je blokiran, dugovi nasleđeni iz prošlih godina nebrige i javašluka, guše poslednje pokušaje opstanka. Oseća se miris scenarija zrenjaninskog Proletera – nestanak, brisanje imena i istorije. Još se niko nije oglasio od ljudi u klubu, bivših igrača, reprezentativaca, trenera, navijača..... Niko se ne oglašava iz lokalne samouprave, niti bilo koje institucije vezane za najvažniju sporednu stvar na svetu. Nema vanredne sednice, nema podrške, ni reči o tome. Kao da se ne gasi fudbalski kolektiv koji za dve godine treba da proslavi 80. rođendan.

Svi su se, čini se, okrenuli nekim drugim obavezama, stadionima i stvarima. Kao da su dani kad se „išlo na Slogu” zaboravljeni kao san, iako svi znaju da Sloga nije samo klub. Ona je sećanje na detinjstva, vikende, prijateljstva, prve simpatije, prvu kartu, poraz i gol.

Ne govori se ovde samo o sportu. Gašenje Sloge značilo bi kraj jedne kulturne i društvene institucije Kraljeva. Klub koji je preživeo ratove, inflacije, sankcije, tranzicije, umire u miru. U tišini. Bez bunta. Bez borbe. Bez ikoga da se bar zapita – šta nas je dovelo dovde?

Ima li bilo ko u Kraljevu bilo kakav plan vezan za Slogu? Ima li iko da pruži ruku spasa? Ima li svest o tome šta znači kad fudbalski klub, sa tolikom tradicijom, nestane? Imaju li ljudi koji vode sport kapacitet da razumeju šta gube? Ili će se još jedanput praviti da je sve „normalno“, da su dugovi „realnost“, da se „ništa ne može“?

Može se. Mora se. Ako ne zbog sadašnjih, onda zbog budućih generacija. Zbog onih koji dolaze. Jer ako Sloga nestane, šta će sutra značiti reč „lokalni klub”? Šta ćemo ostaviti deci – da navijaju za Mančester i Real preko Instagrama, a da kraj Ibra stoji sablasno prazan stadion zarastao u korov?

I neka bude jasno – ovo nije molba za milostinju. Ovo je poziv na odgovornost. Od grada, Sportskog saveza, od privrednika, od svakog ko nosi bar malo Kraljeva u srcu. Jer kad klub kao što je Sloga umre, ne gubi samo sportski kolektiv. Gubimo deo nas samih. Još nije kasno. Ali poslednji je trenutak.