Извукли смо најтежег могућег ривала... Чувена мисао Партизановог тренера Срђана Благојевића, гарнирана уверавањем: „играће се фудбал и после АЕК-а“ овековечена је у најлуђој топчидерској ноћи јулског лета 2025, нестварним преокретима, трилер заплетима и тужним епилогом у којем голобради црно-бели дечаци не скривају сузе пред 22.253 гледалаца док голман и заменик капитена јуре противничког фудбалера да би се обрачунали са њим као после сеоског турнира на којем се играло за прасе, а не за рејтинг и бодове УЕФА ...
Да, у праву је био Благојевић: „играће се фудбал у Хумској и после АЕК-а“... Играће се и после Олександрије, са или без Срђана Благојевића на клупи Партизана, али, свакако без новца који би из УЕФА стигао да је актуелни шеф стручног штаба црно-белих боље припремио екипу и тактику за прву, па и за другу утакмицу са осредње квалитетним представником Кипра у Европи који је у Србији доживљаван као да је Манчестер сити.
Срђану Благојевићу би вероватно јако пријала констатација да је „погодио с изменама“у реваншу, али, је сврсисходније питање „због чега није погодио с почетним саставом“? Зашто Натхо није почео утакмицу? Зар се не почиње с најбољим тимом? И шта је конкретно мислио кад је после неуспеха изјавио да је подмлађивање тима - опредељење клуба? Значи ли то да се он противи подмлађивању, или, само провлачи потенцијални алиби за неуспех?! По том питању – мишљење Благојевића најмање је битно, важна је искључиво стратешка одлука руководства да се Партизан коначно окрене својој омладинској школи уместо безглавог довођења анонимуса којима је немогуће утврдити и године рођења... Али, чињеница да су се омладинци Партизана у прошлој сезони борили за опстанак у лиги, свима у Хумској мора да буде тема за размишљање...
У ишчекивању да странци донесу превагу, навијачи Партизана запитали су се и зашто међу стартерима није – пре три године од стране Столице, Станојевића и Дуљаја отписани, па од Дуљаја „васкрсли“ Натхо, као и где је Бугарин Карабељов? Зар Бугарин није стигао као појачање?
Тренер Партизана мора да зна да се симпатизери не анимирају облачењем навијачких мајица и махањем ка публици као што је радио прескупо плаћени Калулу (52.000 евра месечно) кад је улазио у игру, него фудбалским потезима, акцијама које се понављају, шансама, головима, победама... Тренер је одговоран и за дешавања после утакмице, јер психолошки није припремио фудбалере за оно што их је очекивало на терену, па и за евентуалне провокације противника. Он је уосталом и довео голмана који је одбранио три пенала, али и дао аутогол и уместо да смири дупло млађе од себе, око себе, добио је црвени картон и оставио екипу на цедилу уочи још тежих утакмица у квалификацијама...
Тренер једноставно мора да буде ауторитет за све: играче, чланове управе у пирамиди руковођења испод председника и потпредседника, навијаче који у њему морају да виде господина какав је Љубиша Тумбаковић некад био у фудбалском или као што је Жељко Обрадовић данас у кошаркашком клубу. Ауторитет и господин који улива поверење свима где год да се налазе – на клупи, терену, трибинама, испред ТВ апарата... Подразумева се у кошуљи и оделу кад временске прилике дозвољавају... Никад и нигде у Европи – у навијачкој мајици поред клупе.
На крају, за Партизанов очај, одговорнији од многих који у клубу из Хумске 1 тренутно раде, јесмо и ми – новинари. Здраво за готово прихватајући све што неко из Партизана каже, поверовали смо заиста да су Кипрани чудесно јаки, а најмлађи тим црно-белих у последњој деценији достојан епитета „црно-беле бебе“. У сопственим заблудама створили смо комодитет челницима Партизана да се уживе у улогу спасиоца и поверују да подмлађивање тима само по себи може да буде довољан залог за будућност и оправдање за неуспехе.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
